TAJNA POŽAREVAČKE AVLIJE

Pokušavam da zamislim pravnički ekspertski tim DSS-a. Ne ide lako, ne vidim lica. Ali, ipak, to je akumulacija struke i mudrosti na jednom mestu. Eksplozija nesumnjivih znanja za jednim stolom, sukob jednakih mišljenja koji se okončava u idiličnoj harmoniji. Zaključak je ovaj: Sporazum koji je Boža Đelić u Luksemburgu potpisao plavim penkalom ne valja ništa, zato što ne vredi, a još je i protivustavan. Dakle, štetan i opasan, naročito je usmeren protiv naroda i države.

Tim se držao izvesnog nivoa, pa nije govorio o „judinom pečatu”, niti o potrebi hapšenja izdajnika još na aerodromu. Dabome da su argumenti ekspertskog trusta mozgova objavljeni u štampi, na dve skupo plaćene strane.

Verujte mi da sam pročitao to obimno, neubedljivo štivo, uz silna iskušenja da se manem upadljivo dosadnog samizdata. I dalje sam sklon mišljenju da su eksperti svoja pretenciozna umovanja namenili „širokim, narodnim masama”. Nema znakova da ih je neko razumeo tako kako su želeli, niti da su bilo koga ubedili u bilo šta. Ljudi su ionako surevnjivi prema plaćenim političkim oglasima.

Šta je onda nateralo upotrebljive eksperte i naručioce ekspertize da se bave tako zaludnim poslom? Možda je to poslednji adut u čuvanju pregovaračke pozicije u virtualnoj zamisli većine. Izgleda šašavo, ali ne deluje. Ispalo je da gospodin Palma iz Jagodine najbolje (i najbrže) razume Koštunicu. Ekspertski jezik je ezopovska poruka svima koji rodoljublje shvataju samo na jedan način: a to je čuvanje nacionalnog ponosa u samozadovoljstvu izolacione patnje.

Za Srbiju je svakako važniji kopernikanski obrt Palme, nego tvrdokornost Koštunice. Ovo prvo bi moglo učiniti nevažnim ono drugo, pošto je sasvim izvesno da infekcija prkosne samoizolacije upadljivo jenjava. To bi možda pre potvrdili novi izbori, nego usiljeno traganje za parlamentarnom većinom, ako matematika sve češće vodi ka blokirajućoj jednačini.

Šta god da bude, „fenomen Palma” je lozinka mogućeg razumevanja dinamike moderne Srbije. Na početku on je vrli Arkanov sledbenik, tvrdi tumač jedine istine o Srbiji i pravdi. Čovek koji je svoj ugled gradio pre svega na „žestokoj” biografiji i modelu lokalnog gospodara, čiji regionalni režim evoluira u „nežnu diktaturu”.

Na svoj način, Palma pretvara Jagodinu u ogledni grad, kao što je Ilić nekada pokušao sa Čačkom. Pre 2000. njih dvojica su bili na različitim stranama. Srodne zamisli su ih zbližile pre pet godina, da bi se ovih dana razišli. I to tako što je Ilić otišao u prošlost, ne znajući gde da se dene sa svojim utopističkim građevinskim idejama u tesnom političkom ćorsokaku.

Kako je Palma izašao iz svojih okova i okrenuo se svežim vetrovima, nije lako pojmiti, ali to sigurno nije bilo iznenada. I on je evoluirao, kao i sve oko njega. Nije on kriv zbog „obrnutog darvinizma” ljudi koji su bili simboli 5. oktobra 2000. godine. Koštunica je 7. oktobra obećavao da će Srbi živeti u „dosadnoj zemlji”, onoj dakle koja je prevladala uništavajuće političke krize i oterala u istoriju snage izolacije.

Ništa od toga. Danas se zabavljamo luđe nego ikada. Nisu prestali razlozi da se sa strahom sećamo „Šajine” inflacije i plata od dve nemačke marke, radikalske inkvizicije u medijima, praznih rafova i uličnih dilera gorivom. Izgleda kao da danas imamo sve što nam treba, ali ne znamo dokle će to trajati. Hranimo se najskuplje u Evropi, vlast ne može i ne želi da izađe na kraj sa monopolistima koji nemilice zidaju cene.

Ekspertski nalaz o štetnosti Evropske unije morao bi da nam donese utehu, i svede ponizni srpski puk na potrošače ksenofobičnih bajki. Tako bi se moglo i vladati, da nije teških iskustava koje smo sudnjim mukama pregurali. Trust umova na partijskom braniku otadžbine nije ponudio izlaz: šta nam valja činiti ako se nekako izbavimo štetne i protivustavne EU? Gospodin Palma iz jagodinskog pomoravlja lepo je pitao: „Može li patriotizam u traktor?”

Možda i može, ali traktor neće da radi. Uostalom, ima sumnji da će se Jagodinac uopšte snaći na zahtevnom kontinentu. Još se pamte Palmine muzičke ekspresije o Betovenu i valjda Šopenu („Bio sam mali kad su oni svirali!“) Poznavaoci jagodinskih klasičnih trendova tvrde da njihov gradonačelnik nije toliko muzički zapušten koliko govori anegdota. On je navodno samo želeo da se našali sa nadobudnom novinarkom.

Već vidim Palmu na bečkom novogodišnjem koncertu, na kome diriguje maestro Bojan Suđić. Inače, ovo je do pre nekoliko meseci bila nezamisliva slika: Arkanov vojnik i Miloševićev portparol u Evropskom parlamentu. A čovek koji je 2000. pobedio Miloševića, odaje mu smernu počast u jednoj požarevačkoj avliji.