Milion novih izbeglica kod turske granice

Nakon dogovora o Libiji, propalo je i primirje koje su Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan sklopili za sirijsku provinciju Idlib, pa su Angela Merkel i Emanuel Makron, verovatno ponajviše zabrinuti zbog pokretanja više od 800.000 novih izbeglica od decembra prošle godine, tražili od ruskog predsednika da se uključi u posredovanje.

Te izbeglice zasad su još unutar granica Sirije, zaglavljene u Idlibu, između fronta i zapečaćene turske granice. Pritisak na nju, međutim, ako se sve žešći sukobi nastave, počeće da raste. To će dovesti turskog lidera u iskušenje da, bude li morao da delom otvori granicu s te, južne strane, još više otvori i prolaze na severu zemlje. Odatle migranti već prodiru u Grčku, ionako zagušenu izbeglicama o kojima nema uslova da se stara dok ostatak Evropske unije neće da ih primi.

Tako su nemačka kancelarka i francuski predsednik tražili od Putina da se sastanu s njim i Erdoganom i ponovo budu pripušteni među spoljne igrače u sirijskoj krizi, haosu zaostalom nakon izukrštanih ratova koje su preko posrednika vodile razne regionalne i svetske sile. Distanciranje SAD od tog kolopleta, simptom načelnijeg strateškog razilaženja Donalda Trampa i EU, samo je još više potkopalo poziciju Evrope, čiji se glas u Siriji ni pre toga nije previše čuo.

Putinov odgovor Merkelovoj i Makronu i dalje nije stigao, ali, čak i da on bude makar deklarativno pozitivan, od Erdogana se velikoj popustljivosti ne treba nadati. Njegovi štićenici su saterani u ćošak Idliba, onako kako su prethodno sabijeni u tu provinciju kao poslednji kutak Sirije koji su im do daljeg prepustile ofanzive snaga režima Bašara el Asada i njegovih pokrovitelja, Rusije i Irana.

Poslednja eskalacija sukoba i jeste izazvana žustrim odgovorom Turske na uporno nadiranje Asada i njegovih saveznika u Idlibu, koji su za poslednja tri meseca uzeli oko 600 kvadratnih kilometara te oblasti, ubivši i 13 turskih vojnika. Nakon brojnih Erdoganovih upozorenja, čak i pretnje time da će Asadove trupe napasti bilo gde u Siriji, ne nužno samo u Idlibu, turska artiljerija je, prema izveštaju Al Džazire, počela da iz sve snage tuče po režimskim jedinicama. Time su podržali kontraofanzivu sirijskih pobunjenika bliskih Ankari na dva nedavno izgubljena dela Idliba, Najrab i Sarakeb, grad koji je od naročite važnosti budući da leži na auto-putu M5, jednoj od transportnih žila kucavica zemlje.

Kad je prekjuče stradalo još dvoje turskih vojnika i ranjeno njih petoro, u momentalnoj odmazdi je likvidirano 50 boraca lojalnih Damasku i uništeno pet njihovih tenkova, kao i nekoliko oklopnih vozila. Pobunjenička kontraofanziva se u tom času toliko zahuktala da su se i ruski avioni, kako je potvrdilo Ministarstvo odbrane vlade u Moskvi, digli u vazduh da pomognu u njenom zaustavljanju.

Koliko su ruski avioni ranije učestvovali u borbama, pa i onima u kojima su poginuli turski vojnici, nije precizirano. Tursko ministarstvo odbrane je u svom saopštenju, sudeći po navodima agencija, potpuno izbeglo da ih spomene. I to već govori ponešto o tome ko je od ove dve sile nadmoćan u Idlibu i čitavoj Siriji, što je bilo jasno i prethodnih nedelja, kada je Erdogan predlagao i sastanak s Putinom dok mu je iz Kremlja poručeno da za tim trenutno nema potrebe.

Na pipavost odnosa Turske i Rusije, uprkos svim njihovim pokušajima da usaglase suprotstavljene bliskoistočne interese u ime svojih viših strategija, ukazuje i prekjučerašnja reakcija turskog ministra odbrane Hulusija Akara. On je, dok je situacija u Idlibu još bila na ivici noža, poručio da bi SAD, od kojih Kremlj želi da odbije Erdogana, mogle poslati Turskoj rakete „patriot” kao odbranu tokom ovog konflikta, te da će iz istog razloga biti aktivirane i baterije S-400, koje je Ankara kupila od Moskve. Međutim, dodao je da im namera ipak nije da se sukobe s Rusima. Sajt „Midl ist aj”, koji finansira Turskoj bliski Katar, javio je ranije, pozivajući se na svoje izvore, da su Erdoganovi zvaničnici prošle nedelje tražili od SAD da američki ratni avioni patroliraju u pograničnom pojasu u Idlibu kako bi garantovali bezbednost, što deluje kao drugi način da se kaže kako bi Turska želela da vazdušna flota Pentagona otera letelice Asada i Rusa.

Izostanak uspeha u dogovorima s Rusijom i u Libiji i u Siriji još više gura Erdogana ka strategiji koju primenjuje već neko vreme: igranju na obe karte, i moskovsku i vašingtonsku. Ali, konkretnog odgovora Amerike na ovaj njegov pokušaj trgovine u Siriji zasad nema, možda ne samo zbog nepoverenja produbljenog odranije nego i zbog manjka interesovanja Trampove administracije za veći deo Bliskog istoka.

Trampovo delimično povlačenje iz tog regiona lišilo je i EU njene pesnice, jer ona sama nema vojnu snagu kojom bi tamo mogla skrenuti stvari u pravcu koji priželjkuje. Trenutno bi joj uteha bila, ako su tačni jučerašnji navodi ruskog ministarstva odbrane, da nema, barem za sada, masovnog pokreta izbeglica u Idlibu ka turskoj granici. Ujedinjene nacije opominju na to da 170.000 tih ljudi boravi pod golim nebom, bez ikakvog zaklona od zime, ove godine u Siriji, kako kažu, prilično oštroj.