Zvezda inauguracije

Nekima se neće svideti, ali to je sloboda, rekla je Josipa Lisac u svoju odbranu posle izvođenja himne na inauguraciji Zorana Milanovića, koje je izazvalo brojna negodovanja na društvenim mrežama i u anketama s građanima Hrvatske. Bilo je naravno i onih koji su je branili, javnost se podelila. Ukratko, Josipa Lisac je zasenila Milanovića, postavši zvezda inauguracije jer se ovih dana priča samo o njenom izvođenju himne na Pantovčaku.

Dok jedni smatraju da je to njen stil i da je njen nastup i u ovoj prilici bio nešto posebno, drugi misle da je himna  izvedena na podrugljiv i omalovažavajući način, da je Josipa „zavijala kao vuk” i da je zbog toga ceo događaj više ličio „na sprovod” nego na inauguraciju. Za neke je to obično „silovanje himne”, a potegnuta je i krivična prijava protiv pevačice. Himna se tako ne izvodi, poručuje onaj koji je tužbu podneo, dok jedna građanka Hrvatske u anketi dan posle inauguracije razočarano kaže: „Mi imamo našu himnu koja juče nije izvedena.” Bilo je i onih koji su sugerisali da i velika Josipa treba da shvati kad treba da se povuče.

A samo nekoliko dana pre inauguracije, Josipa Lisac je nastupila u beogradskom Centru „Sava” na tradicionalnom koncertu 14. februara, na svoj rođendan, kojom prilikom je izjavila da se oseća mnogo mlađe nego što sugeriše ta „monstruozna brojka” 70, koliko je inače godina tog dana napunila. Kakve je sve divne trenutke i događaje njoj priuštio Beograd, prisetila se ushićeno. Ona je jedna od ređih javnih ličnosti koja nije davala nikakve izjave s političkom konotacijom devedesetih godina, bar nijedna nije ostala zabeležena. Kasnije je rekla da je bilo veoma teško devedesetih kada su bile prekinute sve komunikacije, osim zaglušujućih ratnih, a da ona tada ništa nije govorila jer i inače sve što ima kaže kroz muziku.

Rođena je 14. februara 1950. godine u Zagrebu, a solo karijeru je počela pre više od pet decenija pesmom Arsena Dedića „To je ono što me čini sretnom”. Najveći uspeh zabeležila je albumom „Dnevnik jedne ljubavi”, inače prvim konceptualnim delom u domenu popularne i rok muzike kod nas.

Njen muzički put neodvojiv je od saradnje sa životnim saputnikom Karlom Metikošem, koji je bio preteča rokenrola u SFRJ. Krajem sedamdesetih godina otišli su u SAD, u potrazi za uspehom, ali su se ipak vratili. Posle Karlove smrti 1992. nastavila je da eksperimentiše sama.

„Nas dvoje smo krojili naš svet i ja ga sada sama pronosim i kroz to prolazim. Borim se, život je borba i traži borce”, rekla je pre nekoliko godina.

Oduvek je bila sklona eksperimentima, ne samo u muzici nego i u kreiranju svog imidža. Na Splitskom festivalu 1970. godine pojavila se u crnoj togi s kapuljačom. Posle toga se odevala u metal, a na glavi nosila raznorazne umetničke instalacije. Ima potrebu da bude drugačija, kaže, i objašnjava: „Ako sam videla da puno ljudi ide istim putem i odjednom većina njih skrene levo, htela sam da skrenem desno, da vidim kako je tamo, jer tamo nema nikoga. Neki darovi su nam dati – hrabrost, odvažnost. Neko igra na sigurno, boji se promena, boji se da rizikuje. A zamislite, život je rizik!”

I himna je bila rizik koji je izazvao gomilu ne samo oprečnih reakcija nego i veoma zabavnih. U četvrtak je u redovnoj humorističkoj emisiji na Radio Dalmaciji do besvesti „zavijao vuk”, dok „s ove strane” stižu komentari tipa „kad ih je sve videla na jednom mestu smučilo joj se, zato je i falširala”.