„Grčka kraljica" kao da je otplovila u zaborav

Godine 2007. zatvorena je topla kafana „Kod grčke kraljice” u Knez Mihailovoj, na uglu Rajićeve i prekoputa starog zdanja Likovne akademije. Redovni gosti pomislili su da joj je katanac stavljen na mesec-dva, koliko bi moralo da potraje „šminkanje” prastarog zdanja. Ali, prošlo je od tada koješta ulicama Beograda, a kafana, jedna od najstarijih u Beogradu, kao da je otplovila u zaborav. I nikom ništa!

Da je ta sudbina zaskočila obližnji i neznatno stariji „Znak pitanja” naspram Saborne crkve, digla bi se kuka i motika, a ovo siroče niko ne spominje čak ni šapatom.

Kada je Naum Ičko početkom dvadesetih godina 19. veka podigao kuću u Glavnoj čaršiji, namenio ju je tihom porodičnom životu, a ne lumpovanju. I tek posle njegove smrti ispostavilo se da je pravi neimar bio knjaz Miloš, koji je 1826. godine blagoizvoleo ovo zdanje pokloniti svom ličnom lekaru hećim-Tomi, a on smislio da prizemlje preinači u mehanu, prvu od mnogih koje su docnije nazivane „Srpska kafana”. Ime je menjala češće nego goste ili sitan inventar, da bi se konačno ustalilo “?” („Znak pitanja”), čemu je kumovala i Beogradska mitropolija. Zbog događaja važnih za povest grada i veselih gostiju koji su u nju zalazili, priča o kafani se odavno preselila u mit pa je sredinom prošle decenije potpala pod starateljstvo beogradskih vlasti i proglašena za prvi kafanski kulturno-istorijski spomenik. Neka je, valja se, ali je zato svima promaklo da je komšijska kafana, ona na uglu Rajićeve i Knez Mihailove tek neznatno mlađa, da je druga po starini među „preživelima” u gradu. A to je, već, grehota!

Tu tada prizemnu zgradu sve sa kafanom podigao je 1830. godine neki Despot Stefanović, a pošto je u potkrovlju upriličio šest soba nadenuo joj je ime „Despotov han”. Radnja je radila kao luda pa je dve decenije docnije gazda dozidao sprat sa još osam soba. Samo, kako se uspeh u Srbiji nikad i nikom nije praštao, gradom se pronela pakosna spletka da Despot uspešno radi jer gostima nudi i sobe „s punim krevetom”! Vagajući između bruke i neizvesne vajde, prodao je svoje čedo budzašto Jovi Kumanudiju i odmaglio nekuda u zaborav.

Novi gazda promenio je štošta, čak i naziv, pa je stari Despotov han postao – novi hotel „Kod grčke kraljice”, i kao takav potrajao sve do Drugog svetskog rata. Ali, po oslobođenju zemlje, i tadašnja vlasnica, a veruje se da je to bila Mileva, Jovanova ćerka, „oslobođena je” brige o svojoj nepokretnoj imovini, a njena potonja sudbina slabije je poznata. I čim je „ušla u posed”, država je pristupila reorganizaciji: hotel je zatvoren, personal razjuren, a kafani nadenuto ime „Plavi Jadran” (jer je u podrumu najveće palate na Trgu republike, uz raspusni „Kristal bar”, već postojao i jedan „Jadran” namenjen čednijoj klijenteli).

U „Plavom Jadranu” su se iškolovale generacije studenata Likovne akademije, čak i nekoliko redovnih članova naših kuća besmrtnih (SKA i SANU), kafana je, kao i okretnica trolejbusa u Rajićevoj, bila okretnica za promenadu duž prestoničkog korzoa, devojke su se u njoj osećale kao svoje na svome, a u nju su bez zazora dovođeni i mališani jer je na repertoaru imala i izvrsne kolače... a krišom je, kad bi ustrebalo, revnosno pobožnima nudila i posne!

Nažalost, taman kad joj je vraćen stari naziv, a sama počela da vraća i stari ugled, prepisana je potomcima predratnog vlasnika i zatvorena. Ako je vraćena, trebalo je i ranije, ali kakve smo sreće, u njoj će verovatno osvanuti butik „firmiranog” donjeg rublja, kafeterija, agencija za poslovnu pratnju, banka, kladionica... šta bilo. Unosnije je, a i ne budi uspomene.