Do potpunog oporavka sve je duži put

Počelo je sa minutom ćutanja u pomen žrtvama masakra u Hanau, a završilo se protestom klimatskih aktivista, na i oko crvenog tepiha u noći dodele nagrada. Preživeli smo i ovaj jubilarni Berlinski festival. Neko lakše, neko teže, u zavisnosti u kojoj se meri mogao podneti taj začuđujuće loš izbor filmova u dva glavna takmičarska programa.

Ne okrivljujem novopostavljenog umetničkog direktora, „uvezenog” Italijana – Karla Šatrijana, uz njegov iz Lokarna preuzeti tim, već samo izražavam bojazan da je festival poput Berlinala za njega ipak prekrupan zalogaj.

Nije, doduše, Šatrijan kriv što ovaj festival već sedam-osam godina unazad u programskom smislu ide nizlaznom putanjom, ali se od njega kao novu, svežu (i mlađu i toliko hvaljenu) snagu očekivalo da će zaustaviti, a ne produbiti sunovrat. Ako je u čemu uspeo jeste to da mu festival nazovu „Brazinale”, zbog čak devet brazilskih filmova koje je uvrstio u razne programe, a najgori od njih („Svi mrtvi”) izabrao za glavni takmičarski program, u kojem je trebalo preživeti i Ferarinu „masturbaciju” zvanu „Siberija”, i „smrtonosnu dozu” Kurbanijevog „Aleksaner placa”, očajne filmove Sali Poter „The Roads Not Taken” i argentinsko-meksički „Uljez” Natalije Mete... I tako redom, da ne nabrajam zaboleće me glava.

Sada se čini da je do potpunog oporavka Berlinala sve duži put, a i prepreka je više. Festival je već izgubio dvorane „Sinestara” u okviru velelepnog „Soni centra”, ni tržni centar „Arkada” sa svojim malim restoranima i servisima nije bio u funkciji (zatvoren zbog kompletnog i dugotrajnog renoviranja), a pod velikim znakom pitanja je i da li će mu zdanje zvano Berlinale palast i dalje biti na raspolaganju, jer novi vlasnik (obližnja kockarnica) bar za sada nije raspoložen za produženje ugovora. Berlinalu možda preti i selidba sa Potsdamer placa na kojem je raskošno i u potpunoj funkciji živeo pune dve decenije, odnosno njegovo rascepkavanje i razmeštanje na nekoliko različitih lokacija duž velikog grada (to je već počelo i sa ovim izdanjem), što dodatno može da optereti njegovu posrnulu reputaciju. I o tome treba da misle berlinske vlasti pod čijom je jurisdikcijom ova, još uvek jedna od najznačajnijih, filmskih manifestacija na svetu...

Reputaciju tematski snažnog i društveno-politički angažovanog festivala, kakvu je u svom glavnom takmičarskom programu negovao od svog davnog osnivanja, gotovo da je jedini sada osvetlao film „Nema zla” iranskog reditelja Muhameda Rasulofa. Prikazan je na samom kraju i pobedio je – osvojio je „Zlatnog medveda”. Utisak je da je takav film žiri predvođen Džeremijem Ajronsom čekao kao ozebli sunce. I, srećom, dočekao ga je.

Rasulofu je posle prethodnog filma „Čovek od integriteta” u Iranu izrečena doživotna zabrana rada zbog „širenja propagande” protiv Islamske Republike, osuđen je i na godinu dana zatvora, a tokom snimanja „Nema zla” paralelno je pokušavao da uloži žalbu na presudu. Dozvolu za izlazak iz zemlje i dolazak u Berlin nije dobio (pasoš mu je oduzet 2017. po povratku iz Kana u kojem mu je film bio nagrađen u programu Izvestan pogled). U Hamburgu mu živi porodica od koje je odvojen...

Ne treba misliti da je njegova lična drama bila razlog za nagrađivanje njegovog filma. „Nema zla” je šokantna politička drama o nehumanoj vladavini autoritarnog režima i sve što je u njemu viđeno moglo se desiti (i dešavalo se tokom istorije) i bilo gde drugo u svetu. Bar u onom delu sveta u kojem još uvek postoji smrtna kazna za političke disidente i oponente. I ne samo to, ovo je film koji kroz svoje četiri priče osvetljava načine kako pojedinac, čak i pod despotskim režimom, može da kaže ne i pokaže svoju moralnu snagu.

Za razliku od mnogih iranskih filmova u kojima se politička borba običnih građana ove zemlje prikazuje najčešće kroz alegorije, film Rasulofa je direktno kritizerski. I sve je u njemu postavljeno tako da gledalac ne može a da se ne zapita šta bi radio da se kojim slučajem nađe u cipelama glavnih junaka. A to su različiti muškarci i žena, na različite načine upleteni u niz teškoća i egzekucija koje njihovi poslovi zahtevaju od njih. Većinom su vojnici čiji je posao da izvršavaju smrtne kazne, suprotstavljaju se sopstvenom padu i svedoče o uticaju koji imaju na najbliskije ljude, na porodicu. Sve u svemu, reč je o snažnom filmu u kojem prvih pola sata čini uvod u temu, a u naredna dva Rasulof nudi uzbudljiv triler neočekivanih obrta, vodi priču i do granica romantike, da bi film završio porodičnom dramom objedinivši sve dramske, žanrovske i tematske komponente u snažno finale...

Sa ovogodišnjeg, jubilarnog Berlinskog festivala najlepše uspomene sigurno da je poneo naš reditelj Srdan Golubović. On je za koprodukcijski film „Otac”, koji je svetsku premijeru imao u paralelnom programu Panorama, osvojio nagradu Ekumenskog žirija (u glavnom takmičarskom programu njihova nagrada je pripala filmu Rasulofa) i što je najvažnije – nagradu publike. A to je onda pravi razlog za slavlje.

P. S. Ni u berlinskim apotekama nije bilo moguće kupiti zaštitne maske. Nema ih više.