Evropljani neće u rat

„Ukoliko bi Rusija napala bilo koju od članica NATO-a, čak polovina Evropljana ne bi bila spremna da na liniju fronta pošalje svoje vojnike. Ponašali bi se kao da se ništa ne događa i prepustili Amerikancima da se sami snalaze”, preneo je nemački list „Velt”, uz napomenu da bi po zemlje Starog kontinenta takav stav, u krajnjem slučaju, mogao da ima tek neugodne posledice.

Prevedeno na običan jezik, pisanje „Velta” moglo bi da se protumači i kao namera zemalja Evropske unije da same sebi određuju jednako i prijatelje i neprijatelje. Odlučivanje o tako važnim pitanjima, centralizovano u Vašingtonu i Briselu, ima sve manju „težinu”.

Ako je posle nedavne tvrdnje u pojedinim medijima da je NATO sposoban Rusiju da pobedi u roku od svega nedelju dana „ratni entuzijazam” američkih saveznika nešto i porastao, demanti koji su autori pomenute priče ubrzo objavili uverio ih je da đavola ne treba tražiti baš po svaku cenu i bilo gde.

Nisu ih mnogo obradovali ni nedavni manevri u SAD u kojima je simuliran, ni manje ni više nego – nuklearni rat sa Rusijom. Koji cilj na teritoriji najveće države na svetu (ili možda van nje) bi gađali Amerikanci, koje bi snage bila bačena bomba i kakav efekat takvog udara se očekuje, ostalo je nejasno.

Ukoliko bi do rata i došlo, nema sumnje da bi teritorija Evrope bila jedno od njegovih centralnih bojišta, kao i u prethodnim sukobima svetskih razmera, jer Amerikanci ne bi dozvolili da komšije s istočne strane okeana u toj igri ostanu po strani.

Sjedinjene Države i Evropa kao da žive u dva odvojena sveta i u različitim vremenima. Dok Amerikanci i dalje funkcionišu u atmosferi „hladnog rata”, njihovi prekoatlantski partneri odavno su shvatili da je nekadašnji Sovjetski Savez, koji ih je i ujedinio u zajedničkom strahu, prestao da postoji i pre te sudbonosne 1991. kada se zvanično raspao. Olakšanje koje je potom usledilo, dodatno pojačano priključivanjem EU najvećeg broja država članica raspuštenog Varšavskog pakta, a samim tim i udaljavanjem od granica koje kontroliše Rusija, praktično, nije narušavano.

Sve što se u međuvremenu dešavalo (ratovi u Čečeniji, Gruziji, revolucije i promene u Ukrajini i slično) nije dotaklo Evropljane u toj meri da bi kod njih izazvalo istinsku bojazan od komšije s istoka. Primera radi, granicu između Finske i Rusije i danas čuvaju obični rezervisti. Ali, to je bio znak Americi da više nema osnova da ona, iako najmoćnija, bude i glavni komandant snaga alijanse. U Vašingtonu to nisu želeli da prihvate, njihovo viđenje suprotstavljanja Rusiji otišlo je u neku vrstu paranoje koju čak ni pojava Kine kao trećeg moćnog globalnog igrača, pa i međunarodnog terorizma, nisu mogli da smire.

Prva žrtva evroameričkih razlika u gledanjima na savremeni svet mogao bi da bude upravo NATO. Sve je više zemalja na našem kontinentu u kojima na odvajanje dva procenta bruto domaćeg proizvoda za troškove opstanka „branitelja skrivenog iza njihovih leđa” gledaju kao na bačen novac. U padu je i poverenje u istinske vojne mogućnosti NATO-a, pogotovo što iste nije nigde moguće efikasno proveriti.

Kako pokazuju ankete, danas jedva 50 odsto žitelja evropskih država pozitivno gleda NATO kao na istinskog čuvara zajedničkog mira. Štaviše, sve je prisutnija sumnja da Vašington, koji vodi igru, na Stari kontinent gleda kao na skladište za svoje nepotrebno naoružanje, a na same Evropljane kao na potencijalno – „topovsko meso”.

„Vašington se igra vatrom”, izjavio je nedavno Piter Kaznik s Američkog univerziteta za nuklearne studije. „Situacija je neizvesnija nego ikada. Pa ipak, američki generali nastavljaju da smišljaju suluda scenarija koja nisu ništa drugo do put u pakao. Godinama su radili simulacije ograničenog nuklearnog rata. Ali ono što se u stvarnosti dešava jeste da takve stvari lako izmaknu kontroli. Ne postoji scenario po kojem bi ograničeni nuklearni rat bio okončan tako što bi svaka od zaraćenih strana ispalila tek po jednu nuklearnu bombu i potom se smirila”, zaključuje Kaznik.