Indijana Džons i kristalna lobanja

ARHEOLOGIJA
Indijana Džons se vratio krajem maja u dugo očekivanom filmu „Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje”; on nije samo svetski pustolov, već i arheolog.

U većini filmskih skaski reditelj Džordž Lukas je utkao neki tajanstveni, davno izgubljeni rukotvorina (artefakt). Zavetni kovčeg u „Indijana Džons i otimači izgubljenog kovčega”; Sveti gral u „Indijana Džons i poslednji krstaški rat”. Sada se glavni junak bori protiv opasnih Rusa, tragačima za kristalnim lobanjama koje upravljaju ljudskim umom. Zavetni kovčeg i Sveti gral su, možda, mit, kristalne lobanje su sasvim stvarne.

Džordž Lukas je izjavio da ga kristalne lobanje zanimaju već mnogo godina.

U svetu ih ima mnogo izrezanih u kvarcu, različite veličine i oblika, mada nisu sve obavijene velom zagonetke i romantike. Opstala je šačica najvećih, u prirodnoj veličini, koje ulivaju strahopoštovanje pokoljenjima. Smatra se da su stare na stotine godina, a da potiču od Maja ili Asteka.

Osim što su umešno izrezane u kristalu, mnogi veruju da se odlikuju naročitim moćima; na primer, unapređuju vidovnjačke sposobnosti, isceljuju bolesne ili, čak, presuđuju u vezi s nečijom smrti.

Lažno mesto i vreme

Džo Nikel u svojoj knjizi „Pustolovine u paranormalna istraživanja” opisuje jednu od najpoznatijih, tzv. Zlokobnu lobanju. Pretpostavljalo se da je pronađena u zaboravljenoj majanskoj razvalini dvadesetih godina prošlog stoleća.

Širile su se glasine da ona, upečatljiv komad kvarca od maltenepet i po kilograma, ima moć da ubije: kada bi sveštenik Maja izvodeći tajanstveni ritual usredsredio pažnju na moćnu relikviju, lobanja bi, na njegovu zapovest, mogla svakoga da ubije. Iako dramatična, priča je izmišljena, kao i svaki scenario za film o Indijani Džonsu. Džo Nikel je otkrio da je nalazač lagao i u vezi s mestom i u vezi s vremenom nabavljanja lobanje, kupivši je, zapravo, od sakupljača mnogo godina kasnije. Nije bilo, naravno, dokaza ni da se lobanja odlikuje ma kakvom naročitom moći.

Nova istrživanja ukazuju da dve poznate kristalne lobanje, u Britanskom muzeju u Londonu i u Institutu Smitsonijen u Vašingtonu, ne potiču iz drevnog Meksika. Naučnici sada smatraju da je britanska lobanja napravljena u Evropi u 19. veku, a da je američka još mlađa.

Britanski muzej je svoju u prirodnoj veličini, izrezanu u jednom jedinom komadu kristala, kupio od „Tifanija” u Njujorku 1897. Poreklo joj je bilo nepoznato, a verovalo da potiče iz drevnog Meksika. Ljudske lobanje nošene kao ukras i izlagane na postoljima bile su odlika astečke umetnosti. Ova je privukla veliku pažnju javnosti i nagađanja da ima isceliteljsku moć.

Sumnje u verodostojnost javile su se, međutim, već tridesetih godina.

NijednaizMeksika

Nedavno je međunarodni naučni tim upotrebio najnovije postupke da ispita lobanju iz Britanskog muzeja i veću lobanju od belog kvarca poklonjenu Institutu Smitsonijen 1992. Provera elektronskim mikroskopom i kristalografijom pomoću iks-zraka za otkrivanje tragova upotrebe oruđa pokazala je da su izrezane korišćenjem okrećućeg točka, za koji drevni Meksikanci nisu znali. A raščlanjivanje kvarca iz lobanje Britanskog muzeja obelodanjuje da je on iskopan u kamenolomu u Brazilu ili na Madagaskaru, što je daleko od trgovačkih veza drevnih Meksikanaca.

Tim stručnjaka sa Univerziteta u Kardifu, iz Britanskog muzeja, Instituta Smitsonijen i sa Univerziteta u Kingstonu zaključio je da nijedna od dveju lobanja nije nastala u pretkolumbovskom Meksiku. Smatra se da je britanska izrađena u Evropi u 19. veku, a američka neposredno pre nego što je kupljena u Meksiko Sitiju 1960.

Sada je jasno zašto vlasnici kristalnih lobanja često odbijaju da ih daju na naučno proučavanje. Bolje je očuvati tajanstvenu (ako ne i magičnu) auru koja okružuje ove lobanje nego dobiti konačan (ali negativan) odgovor.

Profesor Ian Fristoun sa Odseka za istoriju i arheologiju Univerziteta u Kardifu kaže: „Uvek se javi razočarenje kada se ispostavi da neka zanimljiva rukotvorina poput kristalne lobanje nije izvorna. Važno je, ipak, biti tačan u određivanju toga šta je pravo, a šta lažno, ako želimo da na pravi način razumemo svoju prošlost. Možda će Indijana Džons imati više sreće u potrazi za pravom kristalnom lobanjom!”