Mesečev vatromet

Sve donedavno svakoga ko tvrdi da vidi bleskove na Mesecu gledali bi s podsmehom ili, barem, mrvicom neverice. Čak bi ga smatrali mesečarom ili lunatikom (sa oznakom L).

U poslednje dve i po godine astronomi NASA koji posmatraju Zemljin satelit nisu videli samo jedno, već više od stotinu svetlucanja. „To su eksplozije meteorita koji pogađaju površinu”, kaže Bil Kuk, rukovodilac u Svemirskom centru Maršal. „Uobičajena eksplozija jednaka je jačini stotinak kilograma trinitrotoluola (TNT) i može se snimiti amaterskim teleskopom.”

Svake godine početkom januara planetarni dvojac Zemlja-Mesec prolazi kroz ostatke nestale komete 2003 EH1, što stvara poznati meteorski pljusak kvadrantide. Odavde one blešte kao svetlo u atmosferi, a na satelitu koji nema atmosferu ostaci padaju na tlo i rasprskavaju se.

Program posmatranja počeo je krajem 2005. godine, ubrzo pošto je NASA objavila planove da će vratiti astronaute na Mesec. Ako će tamo gore hodati ljudi, mudro je proveriti koliko često Zemljin satelit biva pogođen, objašnjava rukovodilac tima Rob Sags.

Prva eksplozija opažena je 7. novembra 2005. kada je komad komete Enke, veličine teniske loptice, pao u Mare Imbrium. Nastao je blesak 7. magnitude, suviše bled za golo oko, ali lako uočljiv za teleskop prečnika 25 santimetara.

Veoma često se čuje pitanje: Kako nešto može eksplodirati na Mesecu kada tamo nema kiseonika?

Eksplozije nije potreban kiseonik, niti dolazi do izgaranja. Zbog brzina većih od 50.000 kilometara na sat, meteoriti pogađaju Mesec ogromnom kinetičkom energijom. Pri takvoj brzini čak i kamenčić može iskopati krater od jednog metra. Udar zagreva stenu i tlo na površini do temperature dovoljno visoke da zasija kao rastopljena lava – i eto bleska. 

U toku meteorskih pljuskova, kao što su kvadrantide ili persejide, kada Zemljin pratilac prolazi kroz guste struje ostataka kometa, učestalost svetlucanja penje se na jedan po satu. Broj udara se smanjuje čim izađe iz pomenutog toka, ali nikad ne padne na nulu.

Bleskovi se vide čak i kada nema pljuskova meteora!  Takvi udari su posledica obilatih rojeva svemirskog smeća iz spoljašnjih područja Sunčevog sistema. Komadići odlutalih kometa i krhotine starih asteroida sipe u malom, ali u konačnom zbiru – u znatnom broju.

I Zemlja je zasuta, što se može opaziti svake vedre noći kada u jednom satu iznad naših glava proleti nekoliko meteora. U toku godine ti nasumični ili sporadični upadi nadmaše u broju one iz pljuskova meteora u srazmeri 2:1.

To je važno otkriće: nema razdoblja godine kada na Mesec ništa ne pada. Srećom, astronautima ne preti velika opasnost, jer je verovatnoća neposrednog pogotka gotovo zanemarljiva. Ukoliko opočne izgradnja boravišta velike površine na Mesecu, moraće pažljivo da se razmotri ova statistika i da se ima na umu hoće li dotična građevina biti pogođena.

Veći razlog za brigu je, međutim, rasprskavanje meteorita posle pada (sekundarni udar). Kada se kosmički kamen velikom brzinom stropošta na tle, ostaci se razlete u svim smerovima. Jedan se, naime, rasprši poput spreja s hiljadama potonjih (sekundarne) čestica koje se kreću brzinom metka. 

Verovatnoća sekundarnih udara znatno je veći od neposrednog pogotka, i to bi moglo da predstavlja veliku nevolju. Čak i česzice manje od jednog milimetra u prečniku probušile bi svemirsko odelo astronauta. Za sada niko ne zna koliko daleko mogu da odletete. 

U traganju za odgovorom istraživači veštačkim meteoritima zasipaju tobožnju Mesečevu prašinu i mere raspršivanje. 

I u astronomskoj opservatoriji su u međuvremenu teleskop od 25 santimetara zamenili parom – jednim od 36 i drugim od 51 santimetara. Više nebeskih dalekozora omogućuje dvostruku i trostruku proveru blijedih bleskova i poboljšava tačnost osmatranja.