Povratak Rusije

Ubeđen sam da problemi Evrope neće biti rešeni sve dok ne bude potvrđen njen identitet, prirodno jedinstvo svih njenih integralnih delova, uključujući i Rusku Federaciju. Zato što je Rusija, skinuvši sovjetski sistem i odrekavši se njegove restauracije, u određenom istorijskom periodu utemeljila osnove formiranja države potpuno kompatibilne sa ostalom delom Evrope – da budem precizniji, sa onim najboljim što predstavlja zajedničko nasleđe evropske civilizacije.

Ako se koristi slikoviti jezik Džona le Karea, Rusija se danas „vratila iz hlada”, vratila se posle skoro stoleća izolacije i samoizolacije. I sada se ona aktivno vraća u globalnu politiku i ekonomiju, i to sa svim svojim prirodnim, finansijskim i intelektualnim resursima i mogućnostima.

Danas se jasno ocrtavaju konture naše nove i dugoročne ekonomske politike, u čijoj je osnovi punovredna, svestrana modernizacija ključnih grana industrije i infrastrukture. U suštini, radi se o tehnološkoj revoluciji, a tu je i jedan od naših bezuslovnih prioriteta: taj prioritet je saradnja sa evropskim državama u tehnološkoj sferi.

Jedna stvar je očigledna: slobodno tržište i otvorenost za spoljni svet garantuju nepovratnost naših promena.

Kao rezultat završetka „hladnog rata” stvoreni su uslovi za uspostavljanje istinski ravnopravne saradnje između Rusije, Evropske unije i Severne Amerike kao tri grane evropske civilizacije.

Ubeđen sam da je atlantizam, kao jedini princip, sam sebe savladao – sada treba da se radi o jedinstvu celog evroatlantskog prostora: od Vankuvera do Vladivostoka. Sam život, zapravo, sugeriše ovakvu formulu saradnje.

Ali ako govorimo o izgradnji odnosa između država Evrope u budućnosti, danas uznemirava trend probirljivog i politizovanog pristupa našoj zajedničkoj istoriji.

I o tome, po mom mišljenju, treba da se vode poštene, normalne naučne rasprave. Očigledno se potcenjuje značaj rusko-nemačkog pomirenja. Nije ovaj faktor od manjeg značaja za mirnu budućnost Evrope od pomirenja, recimo, između Francuske i Nemačke.

Posebno je neophodno shvatiti do čega dovode marginalizacija i izolacija država, krojenje zona sa različitom stepenom bezbednosti, odricanje od stvaranja opšteregionalnog sistema kolektivne bezbednosti. A sve ovo, nažalost, danas je prisutno u Evropi.

Ne smemo takođe dozvoliti sebi da nam se oduzima zajedničko duhovno-moralno dobro – velika pobeda nad fašizmom. Ne sme se zaboraviti da su u materijalnu kulturu Evrope, koja je uspela da se sačuva tokom rata – ugrađene višemilionske žrtve naroda Sovjetskog Saveza i drugih evropskih naroda.

Hajdemo pažljivo da vidimo, šta sada imamo u Evropi. Teško je izbeći zaključak da njena sadašnja arhitektura na sebi nosi otisak ideologije, nasleđene iz prošlosti. Čini se da bi novopronađeno jedinstvo morala da ispoljava jedna organizacija kao što je OEBS. Ali to se njoj ne dozvoljava: ne dopušta joj se da preraste u punovrednu opšteregionalnu strukturu.

I nije stvar samo u nedovršenosti njenog institucionalnog razvoja – smetaju druge strukture, isprogramirane na reprodukciju blokovske politike.

Ni NATO nikako ne može da postigne novi smisao svog postojanja. Ovaj smisao pokušavaju da nađu u globalizaciji misije alijanse, između ostalog, i na štetu prerogativa UN, o čemu sam već govorio, kao i na račun privlačenja novih članica. Ali očigledno je da to ne rešava postavljeni zadatak.

Govori se o mogućnosti razmene daljeg širenja NATO-a na istok za „još nešto”. Mislim da su to iluzije. Ubeđen sam da će naši odnosi sa alijansom u tom slučaju biti jednostavno poljuljani, bitno pokvareni na duže vreme. Jasno je da neće biti konfrontacije. Ali će biti vrlo visoka cena, biće naneta vrlo ozbiljna šteta.

Ubeđen sam da bez otvorenog i poštenog raščišćavanja svih briga koje danas imamo nećemo napredovati u stvaranju zaista velike Evrope. Ako su naši prethodnici uspeli da u uslovima „hladnog rata” razrade Helsinški završni akt (kao pravni osnov, uzgred da kažem, evropskog poretka, koji je uprkos svemu potvrđen vremenom), zašto ne bismo napravili sledeći korak? A to zapravo znači da razradimo i zaključimo pravno obavezujući Ugovor o evropskoj bezbednosti. Njegove potpisnice bi mogle da budu i organizacije koje postoje na evroatlantskom prostoru.

Moglo bi da se radi i o regionalnom paktu, koji bi se oslanjao, naravno, na principe Povelje UN i uneo definitivnu jasnoću u značaj faktora sile u odnosima unutar evroatlantske zajednice. U kompleksu bi se rešavala pitanja nepodeljene bezbednosti i problemi kontrole naoružanja u Evropi, koji nas sve toliko zabrinjavaju.

Predlažem da razmislimo i o ideji opšteevropskog samita, na kome bi mogao da se pokrene proces razrade takvog ugovora. Ali važno je da bi sve države – apsolutno sve države Evrope – učestvovale u njemu u svom nacionalnom svojstvu, ostavljajući blokovske i druge grupne razloge iza vrata. U tome bi početna tačka za sve moralo da bude ono što se zove „čisti” nacionalni interesi, koji nisu izopačeni nekim ideološkim razlozima.

(Iz prvog programskog spoljnopolitičkog govora 
predsednika Ruske Federacije održanog u Berlinu 5. juna)