Amerika igra na Tačija

Nebojša Čović nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ni zvezdaše ni partizanovce, kao što nekada nije ni Slobodana Miloševića, Miru Marković ili lidere DOS-a kojima se priključio, da bi postao jedan od lidera demokratskih promena 5. oktobra. Odgovore na pitanja koja sam mu poslao pisao je olovkom, a zatim prekucavao. To je njegov manir – on čuva beleške i dokumentaciju sa svih sastanaka i šire. Spajajući inženjersku sistematičnost sa burnim temperamentom, opstaje na javnoj sceni gotovo tri decenije menjajući agregatna stanja: kao političar, privrednik, čovek košarke i Zvezde. Poseduje još jedan dar.

Talentovani ste da proizvodite moćne neprijatelje. Zašto je baš vaša analiza mehanizama vladavine Mila Đukanovića ozbiljno uznemirila i njega samog i crnogorski establišment?

Moje viđenje onog što se dešava u Crnoj Gori zasnovano je na pouzdanim informacijama, na onome što znam i na razumevanju tehnologije vlasti i opstanka na vlasti u našem regionu, u kome, nažalost, uticaj stranih faktora još nije zanemarljiv. Pretpostavljam da je upravo to razlog za ovakvu reakciju Đukanovića. Ono što se dešava poslednjih godina u Crnoj Gori, ta nepotrebna grozničavost u izgradnji nacionalnog identiteta, koji od Srbije nikad nije osporavan i koji postoji još od vremena Kneževine Crne Gore, agresivnost, manipulacije i podele mogu da se nazovu raznim imenima, ali to nije demokratija.

To je već viđena metodologija stvaranja napetosti, podela i osećaja ugroženosti kako bi se skrenula pažnja sa drugih, životno važnih pitanja za građane Crne Gore. Tragikomični pokušaj prekrajanja istorije poništavanjem rezolucija donetih u prošlom veku, još tragikomičnija afera „Državni udar”, u kojoj je optuženo i osuđeno trinaestoro crnogorskih, srpskih i ruskih državljana, koji teško da se uklapaju u profil specijalaca za ovakve operacije, za navodno udruživanje radi svrgavanja vlasti i atentata na Đukanovića, usvajanje spornog Zakona o slobodi veroispovesti kojim su podele u crnogorskom društvu namerno produbljene – sve se ovo dešava s ciljem zamagljivanja istine da je Crna Gora zarobljena država, da su svi njeni resursi u rukama male povlašćene grupe ljudi bliskih vrhu vlasti.

To već godinama otvoreno tvrde i svi strani sagovornici. Kada su u pitanju međunarodni faktori, njihova tehnologija upravljanja licemerna je i već viđena. Spremni su da „zažmure” na neke ne baš demokratske poteze Đukanovića dok ne ostvare svoje geopolitičke interese. Nakon toga sledi „proviđenje” da Đukanović i nije baš cvećka.

I drugi su analizirali Mila, ali je retko provladin list „Pobjeda” odgovarao nekome tako žestoko i strasno. Da li je razlog to što ste baš vi u pitanju?
Da li sam rekao neistinu kada sam doveo u pitanje lični integritet Mila Đukanovića i raskorak u nekadašnjem i trenutnom odnosu prema Srebrenici i SPC? Zato su državni mediji u Podgorici pokušali da napadima i neistinama umanje moj profesionalni i lični kredibilitet, kako bi zamenom teza skrenuli pažnju sa suštine.

Ako tvrdite da predsednik Crne Gore ima devet života, da li će dobiti i deseti? Da li će politički preživeti litije koje poprimaju građansku notu?
Đukanović nije jedini u regionu koji je smislio da bi lupanje u rešeto zbog navodnih velikosrpskih apetita i, kako se to često kaže na Zapadu, malignog uticaja Rusije moglo da bude novi recept za uspešno preživljavanje na vlasti. U regionu ima više političara koji poput hora bečkih dečaka ponavljaju ovu mantru, u nadi da će i njima taj recept uspeti podjednako dobro kao i crnogorskom lideru. Čini mi se da je kod ključnih međunarodnih činilaca sazreo stav da Đukanović nema više ništa da ponudi i da je vreme da ode. Ovo je izborna godina i odluka o desetom životu Mila Đukanovića svakako će biti u rukama građana Crne Gore.

U svojoj analizi tvrdite da i dalje u zapadnim medijima i centrima moći, pre svega SAD i Velikoj Britaniji, vlada stereotip da su glavni izvor sveg zla na brdovitom Balkanu snovi o „velikoj Srbiji” i podmukli apetiti Rusije. Mislite li ipak da se taj narativ pobedom Donalda Trampa i Borisa Džonsona može makar uravnotežiti?

Donald Tramp i Boris Džonson su neobični lideri koji su prilično uzdrmali sve strukture vlasti u SAD i Velikoj Britaniji. I kada jednog dana oni odu sa vlasti, politika ovih država nikada više neće moći da bude onakva kakva je bila u vreme dinastije Klinton ili Tonija Blera. Međutim, ne treba potceniti ostatke struktura prethodnih administracija koje su duboko ukorenjene u svim institucijama, a naročito u vojnim i obaveštajnim strukturama. Ove dve zemlje su bile glavni kreatori antisrpskog narativa u međunarodnoj javnosti devedesetih godina kada se pripremala agresija na našu zemlju i ova dva lidera, ma koliko bili energični i pragmatični, ne mogu to ni lako ni brzo da izmene. Promena ima, ali veliki je i otpor duboke države. Sve dok sinonim za zločine počinjene na Balkanu bude samo Srebrenica, a ne i „Oluja” ili Jasenovac i ostala stratišta nedužnih građana, nemoguće je postići istinsko pomirenje i stabilnost regiona. Međutim, stiče se utisak da mnogim uticajnim zemljama na Zapadu, a ne samo SAD ili Velikoj Britaniji, odgovara da se uporno insistira na ovakvoj percepciji.

Interesantno je da su vas neki sumnjičili da ste engleski čovek, pošto je britanski ambasador Čarls Kroford posle ubistva premijera Zorana Đinđića sugerisao da vi, umesto Zorana Živkovića, postanete premijer.

Tog 12. marta u emisiji na TV B92 jasno sam rekao da mesto budućeg premijera pripada DS-u. To za mene nije bilo sporno ni tada, a ni danas. Odmah nakon 12. marta pojedine „grupe” krenule su da lažno baštine delo Zorana Đinđića iako su neki od njih bili odstranjeni od samog Zorana, o čemu je on neposredno pre atentata obavestio ambasadore kontakt grupe. Iskreno, i ja sam lično bio zatečen tom idejom, koju je, verujem, Čarls Kroford dao krajnje dobronamerno, bez ikakve namere da kadrira. Ali, konačno, poštovan je opravdan stav DS-a. Ali, Zoranovim odlaskom i u DS-u su počeli novi procesi, to tinjajuće seme mnoštva ličnih ambicija, koje su s vremenom i dovele do netrpeljivosti, borbe za prevlast, krunjenja stranke i današnjeg DS-a, koji nije ni bleda senka onog što je bio dok je Zoran bio na njegovom čelu.

Kroford je to objašnjavao činjenicom da vi imate bolje međunarodne veze od Živkovića. Pretpostavljam da je mislio na vašu ulogu u smirivanju pobune u Kopnenoj zoni bezbednosti. Da li ste tada, kao šef Koordinacionog centra za jug Srbije i Koordinacionog centra za KiM, shvatili licemerje međunarodne zajednice?
Iskustvo koje sam imao kao predsednik Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu u smirivanju oružane pobune Albanaca na jugu centralne Srbije bilo je potpuno drugačije od onog koje sam imao na čelu Koordinacionog centra za KiM. Mi smo još uvek bili u statusu prelazne vlade, u oktobru 2000, kada je došlo do oružane pobune u Kopnenoj zoni bezbednosti. Ja sam, u koordinaciji sa svim domaćim i stranim partnerima, definisao plan delovanja, koji smo uspešno sproveli, uz minimalne gubitke. Taj plan se i danas izučava na vojnim akademijama širom sveta kao jedan od najuspešnijih primera rešavanja ovakvih situacija u novijoj istoriji.

Tako je nastala ideja da pokušamo da se i pitanjem KiM bavimo sistematski, kroz posebno telo, Koordinacioni centar za KiM. U početku je odnos sa međunarodnom zajednicom bio veoma konstruktivan, i to je bio alarm za uzbunu u ekstremnim delovima administracija SAD, Velike Britanije i Nemačke, kod onih koji su i bili tvorci ovog projekta.

Kada ste zapravo shvatili da pitanje Kosova nije demokratsko, kako je uveravan DOS od strane Zapada pre pada Miloševića i da je njihov krajnji cilj nezavisnost južne pokrajine?

Već početkom 2002, kada je počelo aktivno miniranje svih inicijativa, onemogućavanje povratka, dezavuisanje svih potpisanih dogovora i sporazuma. I konstantan pritisak da se ukinu institucije Republike Srbije na KiM, koje su oni zvali paralelnim strukturama. Tom pritisku smo odolevali do potpisivanja Briselskog sporazuma, deset godina kasnije. Od 2002. godine, Priština, uz prećutnu podršku i instruiranje od strane zapadnih mentora, primenjuje istu metodologiju, kreiranjem novih kriza dezavuiše ispunjavanje preuzetih obaveza i potpisanih sporazuma i stvara nove „svršene činove”.

Ako ne grešim kada tvrdim da ste jedan od najobaveštenijih ljudi u Srbiji, kako predviđate da će se odvijati događaji na Kosovu? Tvrdite, recimo, da Kurti nije miljenik SAD, već određenih struktura u Briselu.

Teško je to predvideti. Kurti je prokockao dragoceno vreme jer je pokušao da prevari ne samo Beograd već i Vašington, što je Grenel i prepoznao. Kurti, sa svojim tvrdim stavovima, ima podršku onih zemalja koje nisu otvorene ni za kakvu fleksibilnost kada su u pitanju obostrano prihvatljiva rešenja. Ali SAD, kao i sve velike sile, često taktiku u ostvarivanju svojih interesa zasnivaju na ličnom pristupu, na osnovu psiholoških profila koje prave za strane lidere. One vole da igraju na lični odnos sa političkim liderima i ovakav pristup vidimo i na KiM, gde, i pored opštenarodne opčinjenosti kosmetskih Albanaca SAD, Vašington obezbeđuje kontrolu procesa preko sebi odanih ljudi. Apsolutno je jasno da je Tači njihov čovek, te da postoji direktna konfrontacija sa Kurtijem. Ali i da su se SAD obezbedile u slučaju da ne mogu da sačuvaju Tačija, i to preko Vjose Osmani, predsednice skupštine. On bi, u slučaju smene, vršila dužnost predsednika do izbora novog. Upravo je zbog procene da Kurti ne može da se uzdigne iz svoje radikalske i anarhističke prošlosti, Vašington i gledao nerado na mogućnost da se on nađe na poziciji predsednika prištinske vlade. Osmanijeva je i inače bila favorit SAD za mesto premijera. Zbog toga je ceo proces formiranja vlade toliko dugo trajao.

Smatram i da je licitiranje datumima pogrešno i opasno. Mi smo u predizbornoj kampanji, nakon izbora će biti potrebno vreme da se formira vlada, tada već ulazimo u leto, na jesen je sve već suviše blizu predsedničkim izborima u SAD. Pored svega, nepoznanica je i šta će se dešavati na prištinskom unutrašnjepolitičkom planu. Sve ovo odlaže bilo kakve aktivnosti u vezi sa dijalogom na više meseci, najverovatnije do iza izbora u SAD.

Znam da ste bili veoma bliski s Dobricom Ćosićem. Delite li njegove stavove prema podeli Kosova koji su proglašavani za jeres i da li je ideja o razgraničenju još na stolu?

S Dobricom Ćosićem sam provodio sate u razgovorima i analizama, puno smo govorili o toj ideji. Na osnovu tih razgovora je Zoran Đinđić i preduzeo inicijativu krajem 2002. godine da se o statusu pokrajine razgovara odmah. Reakcija međunarodne zajednice je bila nezamislivo burna, čak i od strane onih ambasadora koji su nam bili prijateljski naklonjeni.

To da li je ideja o razgraničenju još uvek na stolu zavisi od nekoliko faktora. Kada se povela reč o razgraničenju, opet je Nemačka bila ta koja je tvrdo odbila tu ideju i toga se slepo drži. Sa druge strane, administracija predsednika Trampa je malo fleksibilnija i, iako ne pominje razgraničenje kao takvo, stoji na stanovištu da će podržati svako rešenje o kome se dve strane dogovore. Vašington je preuzeo inicijativu kada je u pitanju dijalog između Beograda i Prištine, dok se EU, koja bi trebalo da vodi celi proces, još uvek traži u očekivanju imenovanja specijalnog predstavnika. U kojoj meri će Berlin istrajati u nametanju svog stava, imajući u vidu sve turbulencije kroz koje Nemačka prolazi na unutrašnjem planu, ubrzano slabljenje uticaja CDU i, konačno, skoro penzionisanje i Angele Merkel, i novih izazova izazvanih trenutnom migrantskom krizom, videćemo uskoro. U ovoj jednačini ne treba potceniti ni netrpeljivost koja postoji između Ričarda Grenela i nemačkih političara.

Kao predsednik SD Crvena zvezda i čovek košarke, čini mi se da i dalje imate političke ambicije. Ako nisam u pravu, ispravite me. Ako jesam, na kojoj poziciji sebe vidite u budućoj podeli posle izbora? Imate li neki dogovor sa Vučićem ili ćete ostati čovek iz senke?

Ne smatram sebe čovekom iz senke. Ako ikada budem odlučio da se vratim u politiku, to će biti isključivo iz spoznaje da mogu da pomognem svojoj zemlji i narodu. Imam dobru saradnju sa predsednikom Vučićem i veoma sam mu zahvalan na razumevanju i podršci koju pruža srpskom sportu. Trudim se da se moji politički stavovi i analize ne vezuju za moj trenutni sportski angažman, jer ionako to mnogi pokušavaju da zloupotrebe.

Budite iskreni, da li vam nedostaje Dule Vujošević u Partizanu? Vaši sukobi za mene su predstavljali klasičan dramaturški obrazac podela u Srbiji.

Dušan Vujošević je jedan od najboljih košarkaških stručnjaka, ne samo kod nas već i u svetu, i ja izuzetno cenim njegovo znanje i iskustvo. Ali u sportu vas ponesu emocije, želja za pobedom i, u našem slučaju, strast prema košarci. I on i ja smo izuzetno temperamentni i zbog toga se neretko dešavalo da se verbalne razmirice otrgnu kontroli. Srbiji u ovom trenutku nije potrebna dramaturgija i podele, jer smo okruženi mnogo većim opasnostima. Nama je potreban mir i makar neka vrsta jedinstva. Dolaze izazovna vremena. Želim mu dobro zdravlje.