Demokrata i diktator

Kada je pre osamnaest godine mimo očekivanja pobedio na izborima mnogi su verovali da je to prolazna epizoda. Pogotovo što je bio u zatvoru zbog recitovanja islamističkih stihova: džamije su naše kasarne, minareti naši bajoneti, vernici naši vojnici.

Pravo iz kazamata zaseo je u premijersku fotelju. „U Turskoj više ništa neće biti kao što je dosad bilo”, izjavio je tada Erdogan. Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom. Više ne.

Malo je ličnosti u modernoj istoriji Turske koja je tako brzo izbila u prvi plan. Bio je gradonačelnik Istanbula, tri puta premijer, sada je predsednik republike. Ako pobedi na sledećim izborima ostaće na vlasti do 2028. godine.

Kada se u Turskoj pomene njegove ime jedni mu aplaudiraju a drugi zvižde. Čuju se dileme: islamista ili reformator, harizmatična ličnost ili jeftini populista, demokrata ili diktator. On je manje-više sve to, mada u opoziciji kažu da se ponaša više kao izabrani sultan, iako je Ataturk pre sto godina ukinuo kalifat.

Iako ga u kabinetu preko ramena sa zida „gleda” portret najvećeg reformatora u islamskom svetu, Ataturka, Erdogana mnogi optužuju da ima tajni islamistički program koji sprovodi korak po korak. Vratio je feredže u javne službe i škole, razvlastio je bastion sekularizma – moćnu armiju, na svakom koraku otvara verske škole… Njegova supruga Emina i dve ćerke ne izlaze iz kuće bez marame na glavi. Ima i dva sina.

Kada je učvrstio pozicije kod kuće, on pokušava da se nametne kao zaštitnik muslimana u svetu: Alija Izetbegović mu je ostavio u amanet Bosnu, prvi je priznao „nezavisno” Kosovo, čvrsto stoji iza Palestinaca, Ujgura u Kini… Erdogan pokušava da nametne Tursku kao regionalnu silu na Bliskom istoku, severnoj Africi, na Balkanu, dakle na prostorima nekadašnjeg Osmanskog carstva. Za razliku od svojih prethodnika on zasad vešto balansira između Moskve i Vašingtona. Jedini ishitren potez napravio je 2015. kada je na granici Sirije oborio ruski avion „Su 24”. Usledile su sankcije Moskve koje su koštale Ankaru nekoliko milijardi dolara. Vladimir Putin ga je spustio na zemlju i on stiskao zube i izvinio se šefu Kremlja, što je učinio prvi put u životu.

Erdogan ne može da nađe zajednički jezik ni s EU. Turska je počela pristupne pregovore pre 15 godina ali je još na početku pošto je Erdogan krupnim koracima udaljava, kako kažu u Briselu, od evropskih demokratskih principa. On preti da će se okrenuti Šangajskoj organizaciji za saradnju u kojoj su Rusija, Kina i još nekoliko azijskih zemalja. Erdogan sada pokušava da uceni Brisel i oko rešavanja izbegličke krize.

Svet je ugledao 1954. u siromašnoj familiji koja se preselila u Istanbul. Morao je na ulicama da prodaje đevreke i limunadu da bi zaradio koju liru. Diplomirao je menadžment. Političku karijeru je započeo u fundamentalističkoj Partiji prosperiteta koja je u međuvremenu zabranjena. Kao mladić vežbao je da drži govore s palube napuštenog broda u Bosforu.

Kada mu je isticao treći mandat premijera odlučio je da promeni ustav i umesto parlamentarnog uveo predsednički sistem. Na plebiscitu 2017. provukao se kroz iglene uši. Izbegao je da prizna da su mu prvi put mnogi okrenuli leđa, čak i bliski saradnici. Taj ispit ga tek čeka.