Preteški đački rančevi i prazni ormarići

U „Politici” od 5. marta sam pročitala da je među najtraženijim školama za upis prvaka Osnovna škola „Josif Pančić” na Banovom brdu. Škola je zaista među najstarijim u Beogradu, dobro je održavana i na lepom mestu, u centru Banovog brda.

Osetila sam neskriven ponos, budući da su moja deca i unuci pohađali tu školu svih osam razreda. Nastavnici su bili izuzetno kvalitetni i požrtvovani, što naravno može da se kaže i za današnji kadar. Mnogo toga se izmenilo, pa samim tim i upravljanje navedenom školom. Nekada su za vreme velikog odmora dežurali nastavnici, sada je tu obezbeđenje.

Četvrto dete iz naše porodice je sada treći razred, pre tri godine je ponela svoj ranac (mislim da ima 10 kilograma) i pela se u učionicu na drugom spratu. Slučajno sam srela direktora i pitala zašto su prvaci smešteni na drugom spratu da sa tolikim teretom idu uz stepenice, umesto da su u prizemlju. Odgovorio je da je takav raspored uhodan i da bi se sve poremetilo kada bi došlo do izmene. Zbog toga smo mi, bake, deke i roditelji sačekivali decu i nosili im rančeve koji su preteški i za nas odrasle. Deca svake školske godine dobijaju sve veći broj knjiga, za svaki predmet postoje po dve knjige, dve sveske, velike pernice, itd. Zašto učenici i dalje vuku teške torbe i rančevi, dok ormanići kojih ima u svim učionicama, stoje zaključani.

Ne mogu da verujem da se toliki ministri izmenjaše, a nikako da se usaglase da se u osnovne i srednje škole uvedu uniforme. Učenici dolaze u školu obučeni, ili kao na modne piste, ili kao da su krenuli na splavove. Da i ne pominjem šminku, dugačke i nalakirane nokte, skupocene mobilne telefone, itd. Skoro sve zemlje u našem okruženju uvele su uniforme u škole. Nabavka dve uniforme (zimske i prolećne) manje košta od firmirane garderobe pojedinih učenika, a roditeljima bi trebalo omogućiti da ih nabave i na kredit. Tako bi se i deca iz skromnijih porodica osećala bolje.

Ljiljana Kravarušić,
Beograd