Kad je teško – Kina

Osim što je razotkrio, između ostalog, mnoge ljudske, ali i institucionalne slabosti širom sveta, virus korona je čak i više nego migrantska kriza, ogolio i sistem funkcionisanja Evropske unije u teškim vremenima. A to je i nas na njenim rubovima prilično razočaralo. Od evropske solidarnosti i humanosti kao da nije ostalo mnogo. Italijani bi možda mogli najbolje da posvedoče o tome. Članice EU su se setile svojih granica, zatvaraju se, svaka se brine o sebi, prema staroj srpskoj poslovici „use i u svoje kljuse”. Ili kako kaže Suzana Grubješić iz Centra za spoljnu politiku, kad je virus ušao na vrata – solidarnost je pobegla kroz prozor.

Evropska komisija sa Ursulom fon der Lajen na čelu odlučila je da ograniči izvoz medicinske opreme i materijala u zemlje van EU i više ni novac ta vrata ne može da otvori. Predsednik Aleksandar Vučić izjavio je preksinoć da će zbog toga „znati da zahvali” Evropskoj uniji i istovremeno objavio da je Kina jedina zemlja koja Srbiji može da pomogne tokom epidemije virusa korona. „Verujem u prijatelja i brata Si Đinpinga i kinesku pomoć. Jedina zemlja koja može da nam pomogne jeste Kina”, odgovorio je Vučić na pitanje odakle će Srbija, pored Kine, nabavljati medicinski materijal, nakon odluke EU. Vučić je naveo da bi zbog te odluke iz kože iskočio, jer su je, kako kaže, doneli ljudi koji su Srbiji držali predavanja da ne treba da kupuje kinesku robu, da menja tenderske uslove kako bi zemlje iz EU dobijale poslove u našoj zemlji, kao i da cena ne bude osnovni uslov. „Kad je muka i kad je teško, tad srpske pare ne pomažu”, rekao je Vučić i istakao da Srbija nije tražila ništa za džabe.

Suzana Grubješić ističe da je poslednje istraživanje pokazalo da građani Italije, njih 88 odsto, kažu da im EU ne pomaže. „I to je ono što je poražavajuće. Znači, da ne gledamo ono što radi EK, nego zemlje članice – jer nijedna članica nije ništa učinila da pomogne drugoj. I na tome se vidi nedostatak solidarnosti. A što se nas tiče, ta odluka da se ne prodaje, ili ne daje, ili ne donira, kako god, oprema zemljama koje nisu u EU, jeste pogrešna. I mislim da bi svi odavde, proevropski nastrojeni, stranke, nevladine organizacije i drugi trebalo da upute zahtev Evropskoj komisiji da i zemlje kandidate tretira jednako kao zemlje članice. Mislim da bi to bio pravi put za izazivanje neke njihove akcije”, smatra Grubješićeva.

Ocenjujući da ovaj slučaj pandemije pokazuje da EU nije funkcionalna ni sposobna da se brine o svojim članicama, politički analitičar Dragomir Anđelković dodaje da po tome možemo da zaključimo kakav odnos ima prema nama koji smo samo kandidat. U ovakvom trenutku ni novac nije dovoljan i ovo treba da nam bude pouka da od unije, u kriznim vremenima ma koje vrste, ne možemo mnogo toga da očekujemo. Na primedbu da Vučić sve nade polaže u Kinu, Anđelković navodi da su nam inače sve one zemlje koje nas podržavaju i o pitanju Kosova i odbrane teritorijalnog integriteta – partneri i saveznici i u slučaju drugih problema. „Kada je reč o ponašanju EU u ovom trenutku, radi se, pre svega, o nedostatku iskrene evropske ideje i spremnosti da se podeli teret sa drugima. Naprosto, svako sebe gleda, ali onda priče o evropskim vrednostima padaju u vodu. One ne postoje, postoje klasični geopolitički, realpolitički razlozi kojima se svi rukovode unutar EU – gledaju samo sebe”, zaključuje Anđelković.

Na opasku da nam je, pored svega, još i ovo dodatno poljuljalo veru u EU, Suzana Grubješić dodaje – ne samo nama nego i ljudima u zemljama članicama, nažalost. Kasno se reaguje, ističe ona. „Još prošli ponedeljak Ursula fon der Lajen je držala konferenciju za novinare gde je pričala o svojim uspesima u prvih sto dana rada i gotovo bila ljuta na novinare što su je pitali o pandemiji. To je prosto neverovatno. Kasne sa reakcijama i tek sada se nešto organizuje, samiti video-linkovima i slično. Kasne sa nekim globalnim evropskim planom kako će se boriti protiv pandemije, što govori da ipak svaka zemlja članica mora pre svega za sebe da se bori i da se sama izbori donošenjem raznih mera”, ukazuje Grubješićeva.

Podseća i da je najpre bila preporuka da se granice unutar EU drže otvorene, a sada vidimo da svaka zemlja, jedna po jedna, zatvara granice. To znači, napominje ona, da je sistem šengena pred kolapsom. A vidimo još i da nijedan zdravstveni sistem u zemljama članicama EU, osim možda nemački, nije spreman za ovakvu pandemiju. To je takođe zabrinjavajuće.

Osim što su se članice EU uljuljkale višedecenijskim mirom i stabilnošću, mislile su, dodaje Suzana Grubješić, da je dovoljno što imaju zajedničko tržište, što imaju ekonomsku integraciju. „Ali, pokazuje se i sada da se bez političke integracije na neki duži rok evropski projekat dovodi u opasnost. Politička unija je ono što nedostaje”, zaključuje ona, uz poruku da Srbija sada treba da se koncentriše na ono što je najurgentnije, borbu sa pandemijom, a dugoročnije odluke i stare dileme poput one da li treba birati između EU i Istoka ostaviti za mirnija vremena.

„Treba da budemo bar mi ovde, i nadam se u regionu, solidarni, disciplinovani i odgovorni, i da računamo na pomoć Kine. Pošto Kina pomaže i Italiji i Španiji i svima koji pitaju za pomoć, a mi smo pitali. Makedoncima je, recimo, isporučila 200 respiratora kao poklon. Dakle, da gledamo one koji su se sa pandemijom izborili. Hajde da se izborimo sa ovim što je najurgentije, a onda ćemo o svemu ostalom”, ističe Suzana Grubješić.