Nakrivo nasađena Bosna

U vladi Kantona Sarajevo od tri Ustavom zagarantovana ministarstva, Srbima je pripalo samo jedno, a i to jedno zauzeo je Hrvat. Kako je u „Politici” 10. marta objasnila dopisnica iz prestonice BiH, „Draško Jovičić, koji je u kantonalnu skupštinu ušao kao hrvatski poslanik, iz nje je izašao kao srpski ministar”.

Taj čas Srbin, čas Hrvat, već prema bošnjačkim potrebama, ne dolazi iz nacionalno-verske SDA, nego iz građanističkog Demokratskog fronta. A njegova stranka, kao bajagi građanska, i ne drži do nacionalnog identiteta, prezire „nacionalne torove”, sem kada dolazi iz većinske nacije u formi bosanskog unitarizma.

Ništa neobično za prilike u Federaciji! Pre nekoliko godina dva Bošnjaka su se kandidovala kao Srbi uprkos prepoznatljivo muslimanskim imenima, i kao takvi su bili i izabrani. Da nije bilo prethodnog popisa stanovništva na kojem su se deklarisali kao Bošnjaci, teško bi bilo formalno im stati ukraj. Ali i oni su mogli da objasne da je u Sarajevu ostalo toliko Srba da ih naprosto ne dotekne ni za poslanike.

Ko se još seća i pominje da je sve počelo već 1990, neustavnim izborom Alije Izetbegovića za prvog predsedavajućeg Predsedništva, iako je to čelno mesto bilo zakonom predviđeno za kandidata s najvećim brojem glasova na izborima, a to je ubedljivom većinom bio Fikret Abdić. Nema nikakve sumnje da on ne bi zaratio i da bi te presudne prve dve godine 1990–1992. pod predsedavanjem menadžera „Agrokomerca” i kladuškog Babe, izgledale drugačije nego pod islamistom Alijom.

Ovaj potonji je nastavio s prevarama i od zakonom precizirane jedne plus jedne godine ostao punih deset. Kad je Hrvat Stjepan Kljujić trebalo da ga zameni, već krajem 1992, Alija je, dilom sa HDZ-om, ovog probosanca privremeno zamenio za Herceg-bosanca Miru Lasića, da bi produžio svoj ionako nezakoniti mandat. Lojalni Pepi, umesto na čelu kolektivnog šefa BiH, dobio je tajm-aut. A kada je krajem 1994. došao red na Srbina, Alija se već toliko bio usedeo da Mirku Pejanoviću nije ni palo na pamet da se pozove na ustavni zakon o nacionalno rotirajućem predsedavanju Bosnom. Da su se držali ustava, Alija bi morao šest godina da čeka drugi muslimanski mandat. Prvo dve Abdićeve godine, pa još po dve srpske i hrvatske, a u međuvremenu bi se suočio s neizvesnošću na novim izborima.

Kad se danas evociraju uspomene na prve dve, još mirnodopske godine višestranačke BiH, pamte se samo majorizacija srpskih poslanika u Skupštini BiH i referendum o secesiji protiv volje ustavno ravnopravnog srpskog naroda. Zaboravlja se da je na referendumu, i takvom neustavnom, u stvari odlučeno da BiH ostane u zatečenom statusu. Secesionisti su naprosto poraženi na referendumu! Prema rezultatu tog tzv. građanskog referenduma 1. marta, koji je onomad proslavljen u Sarajevu, BiH je donela odluku da ostane sa Srbijom u skraćenoj Jugoslaviji. Za secesiju je bilo zakonski potrebno da na referendum izađu dve trećine građana BiH, a u Sarajevu je zvanično prebrojano da ih je bilo manje. Umesto neophodnih više od 66 odsto, bilo je nedovoljnih 63,7 odsto. Secesionisti su neosnovano počeli da slave pobedu, a Skupština BiH nikada nije proglasila nezavisnost. Na srpski protest odgovorio je austrijski ministar Alojz Mok: „Evropa bi priznala secesiju i da je bio samo 51 odsto”. Da su muslimanski, hrvatski i evropski političari poštovali Ustav BiH, istorija bi krenula nekim drugim tokom. Verovatno boljim, jer gorim nije mogla.

Ovo nije tzv. alternativna istorija, ove činjenice su deo stvarne istorije prvih laži, prevara i falsifikata na kojima je postkomunistička i još mirnodopska Bosna „nakrivo nasađena”.

Uz visoko pokroviteljstvo tzv. međunarodne zajednice, muslimansko vođstvo je stvorilo bespravno stanje političkog keč-ez-keč-kena, u kojem je dozvoljen svaki udarac na Ustav.

Na takvim temeljima kasnije tokom rata bilo je moguće napraviti muslimansku vojsku koja se zove Armija BiH, a protiv nje se bore VRS i HVO, i oslobađa teritorije na kojima većinom žive Srbi i Hrvati. Moguće je stvoriti ratnog šefa države koga niko nije izabrao, koji zastupa jednu od ratujućih strana i koga ne priznaju dva od tri naroda. Zato, evo, i četvrt veka kasnije, loši temelji ljuljaju BiH iz dana u dan: danas je to virus korona, juče – migranti, prekjuče – atlantske integracije, dan pre – stranci u Ustavnom sudu...

Slučajeve s početka teksta i ne nabrajamo kao jedan od povoda dnevnih potresa. Zanimljivi su, međutim, kao tačka susreta Alijine vizije Bosne po Islamskoj deklaraciji („muslimani, kada postanu većina, treba da nametnu šerijat”) i vizija Bosne po građanističkom Demokratskom frontu („poslanik ili ministar može formalno da bude i Srbin ili Hrvat, pod uslovom da je stvarno musliman i Bošnjak koji se predstavlja kao građanin i Bosanac).

Veliku sintezu je na nedavnom partijskom kongresu obrazložio Bakir Izetbegović. Nacionalno-verski SDA otvoriće se prema bosnoljubnim Srbima i Hrvatima. Elem, ako Dodik i Čović neće unitarnu BiH, možda hoće njihovi narodi koji su ih izabrali. Opet stare obmane i samoobmane koje je izvodio stari Izetbegović i BiH nakrivo nasadio, a naslednici nastavili krivom stazom velikog vođe i sveli je na današnje niske grane oslonjene na inoprotektorat.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista