Držim spreman kofer

Pisce svrstavam u petičare ili dvojkaše, u bubalice (Eko, Pavić) ili mangupe (Vijon, Drainac). Svi su mi dragi, ali najdraži su mi oni koji su bili i jedno i drugo. Kao Crnjanski, o kojem pišem roman. Tipičan bubalica, poliglota, enciklopedista, politički štreber, snob, kozer, ali i mangupčina prve klase, tukao se u dvoboju, igrao fudbal, mačevao, skijao, skitao po belom svetu, izigravao velikog zavodnika.

Ovako pisac Milisav Savić opisuje svoje kolege da bi odmah i objasnio da „vreme karantina odgovara i bubalicama i mangupima”.

– Najveći bubalica bio je Borhes, koji je smatrao da spoljni svet nije vredan nikakve pažnje. Sve se nalazi u knjigama, u biblioteci. Po Borhesu, čovek i ne treba da izlazi iz biblioteke, napolju je samo „senka senke”. A ako je već tako, onda eto prilike da se malo mangupi edukuju; da pročitaju neke knjige koje su preskočili ili samo prelistali. Da počnu s onima iz reklamnog spota velikih izdavača: 100 knjiga koje obavezno morate da pročitate. A to su knjige klasika: Homer, Vergilije, Dante, Rable, Servantes, Šekspir. Dobri su i naši: Dositej, Vuk, Prota Mateja, Kočić, Bora Stanković... Nadam se da će po prestanku pandemije izaći moja knjiga o našima pod naslovom: „Voleti klasike” – kaže Savić i dodaje:

– U karantinu, nekoj vrsti samoće bez koje nema stvaralaštva, rađaju se i velika dela. Tako je nastao „Dekameron”. Tu Bokačevu izolaciju žurku svako bi poželeo: da bude u društvu mladića i devojaka, u prelepoj toskanskoj kampanji, uz dobar zalogaj i gutljaj izvrsnog vina. Poželeo bi da ostane i duže od 10 dana, zašto da ne sto, svaki dan po deset priča i eto „Hiljadu i jedne noći”. Evo još jednog čuvenog imena koje je proslavilo izolaciju: Šeherezada!

Nabraja Milisav Savić i primere drugih koji su se u izolaciji latili pisanja. Na primer, kaže, u kratkom karantinu u Zemunu, u vreme haranja kuge, Vuk je napisao čuveno pismo knjazu Milošu, u kojem ga je molio da više vlada lepim rečima nego batinom i „suvom kruškom” (drvo za vešanje).

– Na žalost, Milošu su bile draže batina i kruška: kad bi se pojavila kuga, strogim naredbama zatvarao je granicu prema Turskoj da ni tica nije mogla preleteti. A za svaki slučaj naredio je da mu devet baba, vršnjakinja, gole, za jednu noć sašiju košulju, kroz koju se sa porodicom provukao. Kuga ga je i prestonicu mu Kragujevac zaobišla, da li zbog magične košulje ili batine i kruške, ne zna se – dodaje pisac koji je na našoj književnoj sceni zablistao zbirkom pripovedaka „Bugarska baraka” za koju je 1969. godine dobio nagradu lista „Mladost” i koja je posle pet decenija ponovo objavljena prošle godine sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze.

I Miloš Crnjanski je proveo u svojevrsnom karantinu više od dvadeset godina, kaže Savić, jer „šta je njegov život u Londonu nego izolacija”.

– U tom mnogoljudnom, milionskom gradu bio je toliko usamljen da je pomišljao da se ubije. Njegova sobica u Kvins veju ličila je na zatvorsku ćeliju. Crnjanski bi se i ubio da nije bilo njegove voljene Vide. Danas, najteže je onima koji nemaju svoju Vidu. U toj izolaciji Crnjanski je napisao i svoja kapitalna dela: „Komentare uz Itaku”, „Drugu knjigu Seoba”, „Kod Hiperborejca”, „Roman o Londonu” – objašnjava pisac, autor zbirki pripovedaka, romana i multižanrovskih knjiga, čija dela su prevođena na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski i rumunski jezik.

Ipak, Milisav Savić, čija je ljubav prema rodnom kraju poznata (rođen je u Vlasovu pored Raške), kao i ljubav prema Italiji (obavljao je dužnost ministra savetnika u ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine) priznaje:

– Ali meni, koji sam u mladosti više bio dvojkaš i neki vajni mangup, izolacija, da budem iskren, teško pada. U ovim danima čeznem za snežnim padinama Kopaonika, za laganim slalomom niz Sunčanu dolinu (ne smeta mi što mi mladi dobacuju: šta li se ovaj čiča mota ovde!), pa da posle u „Rtnju”, kraj rasplamsale vatre natenane popijem čašu kuvanog vina, sanjam da se brčkam u termalnom bazenu u Jošaničkoj Banji, vidim sebe na Goliji, u stoletnim šumama, pluća mi se pune mirisom četinara i tek rascvetalog cveća, u ušima mi bruji šum razgrgoljenih nabujalih potoka. Pomišljam i na moju voljenu Italiju, na toskanska brda sva u cvatu, po kojima bih tumarao i lutao do iznemoglosti, iako odavno nisam ni mlad ni vitak. Eh, toliko je čarobnih mesta u svetu...

Jeste, lepe priče se pričaju i u karantinu, kaže Milisav Savić, ali njemu su ipak draže one koje se pričaju na putovanju, ne u snu, ne u mašti, već na javi. I zato drži spreman kofer pored izlaznih vrata.