Viliam Hanter pobedio tifus u Srbiji

U vreme Velikog rata, krajem 1914. godine Srbija se suočila sa epidemijom pegavog tifusa. Centar epidemije bilo je Valjevo, u kome su na ulicama bile hiljade izbeglica, zarobljenika, vojnika, ranjenih, bolesnih i zdravih, stvarajući tako pogodno tlo za širenje zaraze. Dnevno je umiralo od 50 do 100 bolesnika. Po nekim procenama, za šest meseci preminulo je više od 150.000 ljudi.

S obzirom da je pegavi tifus ugrožavao celu Srbiju, srpska vlada se u februaru 1915. godine obratila za pomoć saveznicima, pre svih Francuskoj i Engleskoj. Pored njih, u Valjevo su stigle i medicinske ekipe, lekari i bolničari dobrovoljci, iz Škotske, Rusije i SAD. Englesku misiju sa 25 članova predvodio je Viliam Hanter, lekar konsultant i pukovnik Britanske istočne komande u Prvom svetskom ratu. Svoj dolazak i obilazak Srbije, vozom od Niša do Kragujevca, dr Hanter je opisao u svojoj knjizi „Epidemija pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915”, objavljenoj 1920, godine:

 „Gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna, idealnom staništu za bezbrojne vaši, tiskaju se da uđu u kompoziciju. Vagoni voza zaudarali su na jak miris naftalina i kamfora koji su uzaludno korišćeni u pokušaju da se suzbije zaraza. Celokupna železnička mreža je delovala kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji, od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto”.

Na osnovu tih saznanja i činjenice da se tifus lako i brzo prenosi sa čoveka na čoveka, Hanter je srpskoj vladi 8. marta 1915. godine predložio mere za sprečavanje daljeg širenja i sanaciju epidemije pegavog tifusa. Prva mera odnosila se na dezinfekciju i dezinsekciju, primenom metalnih buradi (ili drvena sa metalnim dnom) u kojima su se otkuvavala odela, rublje i posteljina obolelih, ali i celokupnog stanovništva i pripadnika vojske. Ovaj izum epidemiologa potpukovnika dr Stamera kasnije je nazvan „srpsko bure”.

Druga mera zahtevala je ograničeno i strogo kontrolisano kretanje vojske i stanovništva, posebno železnicom. Vršena je kontrola svih putnika kako bi se ustanovilo da li su bolesni ili vašljivi. Svi sumnjivi su izdvajani, i dalje su praćeni, a vašljivima je vršena depedikulacija i tek tada dozvoljavano putovanje. Sledeća mera odnosila se na privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi, osim službenih, nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila 1915. godine. Četvrta i poslednja mera odnosila se na zabranu posete obolelima u bolnicama.

Ove mere veoma brzo dale su dobre rezultate. Već krajem marta 1915. godine došlo je do blagog pada broja obolelih. U maju su registrovani retki slučajevi oboljenja, a sredinom juna 1915. godine epidemija pegavog tifusa u Srbiji je savladana.

Jovan Popović,
Valjevo