Škola u kući, a kuća bez televizora

Subotica – Kroz učenje na daljinu škola se sada, u vreme vanrednog stanja, preselila u životni prostor učenika, a to nije uvek i mesto koje ispunjava tehničke kriterijume potrebne za školovanje na daljinu.

„Imam učenike koji nemaju ni televizor, ni pametne telefone, a kamoli kompjuter i internet”, kaže za „Politiku” Rejhana Saiti, pedagoška romska asistentkinja koja radi sa jednim brojem učenika osnovne škole „Sečenji Ištvan”. Ipak, kaže Vesna Vajs, direktorica škole, ova deca nisu isključena iz nastave u kućnim uslovima. „U školi imamo 66 mališana koja su socijalno ugrožena, gde više njih koristi isti mobilni telefon, ili nema drugih tehničkih mogućnosti”, kaže Vajs. U školi od preko hiljadu đaka, nešto manje od petine su deca iz romskih porodica od kojih pojedini imaju teškoća i u praćenju nastave na srpskom jeziku. Naročito je to slučaj sa decom u nižim razredima, zbog toga je škola morala drugačije da se organizuje. Vesna Vajs objašnjava da su učiteljice pripremile i odštampale posebne materijale, i u porodicama gde nemaju tehničke mogućnosti, roditelji su uz poštovanje procedure zaštite, pozvani u školu da ih preuzmu. Narednih dana, nakon dve sedmice očekuje se da na isti način roditelji donesu domaće zadatke. Ovakav način rada stavlja na probu i motivisanost  deteta i roditelja da nastave sa obrazovanjem, a tu je i Rejhana Saiti da im u tome pomogne. „Moj telefon neprestano zvoni. Kontaktiram sa preko 200 dece i njihovih roditelja, čim dete ne pošalje sliku domaćeg, učiteljica me o tome izveštava i ja onda zovem roditelje. Ono što je važno jeste da su sva deca obuhvaćena, i da svi rade svoje zadatke koja su dobili”, kaže Rejhana. Tehnička uslovljenost nastave na daljinu donela je i neobične situacije, pa kaže da u porodicama gde imaju više dece, roditelji se podele ko će za koje dete da odgovara na poruke iz škole jer se u početku događalo da pomešaju u kojoj vajber grupi su za koje dete.  Rejhana je morala na papiru da napravi šemu sa kojim roditeljima kontaktira preko vajbera, sa kim preko mesindžera, a sa kim na vocapu.

Dr Milanka Stankić, profesorka srpskog jezika u osnovnoj školi „Sveti Sava” u predgrađu Aleskandrovo, kaže da je uobičajno da u svakom odeljenju ima po dvoje-troje učenika koji su u lošijoj materijalnoj situaciji. „Sada je taj socijalni kontekst došao do izražaja jače nego inače”, kaže nam dr Stankić. Međutim, kaže da se ni u učionici nije ocenjivalo da li je rad izložen na papiru ili u  „pauer point” formatu, već sposobnost, trud i znanje učenika. I u ovoj školi, roditeljima dece koja nemaju tehničke mogućnosti za učenje na daljinu poštom su podeljeni zadaci i lekcije koje treba da nauče. „Mi smo sada u situaciji da i deca i roditelji treba da budu svesni toga da vode bitku za znanje”, kaže Stankić. Ipak, ni jedno dete u ovoj situaciji nije prepušteno samo sebi, i sva su obuhvaćena nastavom. „Ovo je neočekivana situacija i ko god je reši ima peticu iz života. Međutim, stvari ne bi trebale da se podrazumevaju, jer ih onda ne preispitujemo”, kaže Stankić i dodaje da ni nastavnici nisu bili u zakonskoj obavezi da imaju pametne telefone sposobne za složene platforme, a kamoli da se to sada očekuje od učenika. „Ovo je prilika i da kada se ovo završi država mora da uloži u to da svaki učenik i učesnik nastavnog procesa na raspolaganju ima i odgovarajuću tehničku opremljenost”, smatra Stankić.