Martin Luter King kao Mao Cedung

Već je počela priprema terena na vašingtonskom Potomak parku, rezervisanom za najveće istorijske figure i događaje, a krajem sledeće godine ubijeni borac za ljudska prava Martin Luter King trebalo bi da se pridruži velikanima Amerike. Čak i da nadvisi memorijalne spomenike Frenklinu Ruzveltu i Tomasu Džefersonu. No, posle više decenija, otkako je prvi put predloženo da se Luteru Kingu podigne spomenik, i dvanaest godina otkako se počelo sa prikupljanjem novca za fond od sto miliona dolara, san mnogih Amerikanaca o simboličnom ovekovečenju Martina Lutera Kinga pretvorio se u košmar.

Kreacija je pre nekoliko godina poverena kineskom skulptoru Lei Jišinu koji je, pod nadzorom tima američkih arhitekata, od gline izvajao gorostasnu figuru (model u punoj veličini od osam metara) Martina Lutera Kinga i poslao fotografije natrag u Vašington na odobrenje. Martin Luter skrštenih ruku, rađen po jednoj poznatoj fotografiji, izrasta iz kamene gromade, a čitava instalacija nosi ime „Kamen nade”. Plejadu američkih umetnika, skulptora i kritičara, model iz Kine podsetio je, međutim, na kipove vođa iz „totalitarnih režima”, koje je narod zajedno sa spomenicima slatko rušio po Rusiji, Istočnom bloku i Iraku. Lei Jišinu prebačeno je da je njegov model opterećen „socrealizmom”, a neko se, kasno, setio da je grad Peking istog umetnika svojevremeno zadužio da izvaja spomenik Mao Cedungu, što je ovaj i učinio. Osim toga, kako je rečeno, Martin Luter King u autorovoj viziji liči na crnoputog ljutitog Kineza sa namrštenim borama između obrva.

Uznemirena ovakvim primedbama, malo poznata Američka komisija za umetnost, čije odobrenje je neophodno za nastavak ovog projekta, predložila je da se model u Kini preradi pre nego što počne da se kleše u konačnoj kamenoj verziji. U pismu upućenom u Kinu ističe se da članovi komisije smatraju kako „gorostasne dimenzije i socrealistički stil predložene statue oživljavaju žanr političkih skulptura koje su nedavno srušene u drugim zemljama”. Komisiji smeta i što je Kingova figura „frontalna, kruta, statična”, neki se žale što heroj stoji skrštenih ruku (iako je ova poza prekopirana sa fotografije Boba Fiča), što mu je pogled „čeličan”, što nosi odelo sa ogromnim naramenicama...

Pre nego što je federalna komisija izašla sa svojim opaskama, Ed Džekson, šef arhitekture celokupnog memorijalnog projekta, već je tražio od kineskog skulptora da se Kingova figura „modifikuje”. Izbrisane su mu najdublje bore na čelu, olovka mu je iz leve prebačena u desnu ruku (jer King nije bio levak)… „Pokušaćemo da model preuredimo po željama komisije”, kaže Džekson, „ali samo ako umetnik proceni da promene ne bi ugrozile njegovu umetničku viziju i integritet samog dela.”

Iz svog stana u Ćangšau telefonom se oglasio i sam skulptor. U intervjuu za američke medije podsetio je da je Američka komisija svojevremeno jednoglasno odobrila nacrt njegovog spomenika. Kao neosnovane, odbacio je primedbe da skulptura Kinga podseća na kipove Lenjina, Staljina ili Mao Cedunga. „Kultura spomenika i skulptura potekla je sa Zapada”, kaže kineski umetnik, „i nema nikakve razlike u kreiranju memorijala u socijalističkim zemljama.”

Džekson se potpuno slaže sa Lei Jišinom: „Kako je, uopšte, moguće gledati na Martina Lutera Kinga kao na Sadama Huseina čiji je spomenik u Bagdadu srušen? To je gruba greška; ne mislim da ove dve ličnosti uopšte mogu da se dovedu u istu vezu.”

I Džekson i članovi federalne komisije pokušavaju da smire strasti i da aktuelnu polemiku predstave kao redovan proces do konačnog stvaranja još jednog velikog spomenika na najdragocenijem prostoru američke prestonice, obeleženom kultnim Obeliskom. Kongres je, uostalom, još pre dve godine proslavio odluku da se otpočne sa izgradnjom memorijala crnoputom borcu za ljudska prava, i da se on nađe u društvu sa belim velikanima Džefersonom i Ruzveltom. Mnogi su i tada zamerali što je umetnik, kome je poveren ovaj sveti zadatak, Kinez. Zar za ovakav poduhvat nije mogao da se nađe neki Amerikanac, pa makar on i ne bio crn? Pitali su jedni, dok su drugi sa odobravanjem gledali na „poslovičnu američku otvorenost” i spremnost da se izabere najbolji umetnik, bez obzira kojoj rasi i naciji pripada. Amerika je, na kraju krajeva, preplavljena kineskom robom, a dela mnogih kineskih umetnika prodaju se basnoslovno na Sotbijevim aukcijama. Ipak, postavljanje dela kineskog skulptora u epicentar američke istorijske simbolike najkrupniji je zalogaj do sada. Pravo na vašingtonski mol ova kolosalna figura koja štrči iz kamene gromade biće iz Kine prenesena tek kada zadovolji sve standarde političke estetike Vašingtona. Ako im se Lei Jišin privoli.