Prozor s pogledom

Dvadeset godina je prošlo od retrospektivne izložbe Vojislava Voja Stanića (1924) priređene u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, a pet decenija od njegove prve izložbe održane u ULUS-ovoj galeriji u Beogradu. Stanićeva uspešna slikarska karijera vezuje se za drugu polovinu 20. veka, njegovo delo je istorizovano, bibliografija je značajna, bilo je tema diplomskog rada na Filozofskom fakultetu u Beogradu, publikovane su monografije…

I, mada je učešće na referentnim izložbama kao što je Bijenale u Veneciji upadljiva pozicija u umetničkoj biografiji, zakasnelo predstavljanje Voja Stanića u našem Paviljonu 1997. godine nije imalo neposredan (ni sudbinski) uticaj na već utvrđeni tok njegove umetnosti i pozicije. Po pravilu, Stanićeve izložbe izazivaju interesovanje šire javnosti, bez obzira da li je kamerna postavka uljanih slika na novinskom papiru ili trajniji medij, ulje na platnu.

Nastavljajući sa konceptom izložbi bez velikog rizika, u Galeriji RTS-a predstavljene su slike Voja Stanića, pozajmljene iz privatnih kolekcija; pre svega, na taj način se afirmiše respektabilna institucija kolekcionarstva ali i slikarev profesionalizam i omiljenost u tom svetu. Izbor od trideset slika obuhvata tri decenije rada u kojem kontinuitet maštara introspektivnog duha anulira stvaralačke tenzije ili vidljive padove.

Vojo Stanić pripada stvaraocima čije se delo vezuje za određene toponime (najčešće zavičajne), sposobnih da u lokalnom prepoznaju univerzalno. Osećanje pripadnosti, uzajamne upućenosti i potrebe za stalnim obnavljanjem veze sa malim primorskim gradom kod njega se razvilo u lepotu i deljenje zajedničkog života i sudbine. Stanićevo, gotovo nepresušno inspirativno, ishodište leži u mediteranskoj atmosferi Herceg Novog, grada njegove mladosti i zrelog doba. Cena ove vernosti je život van velikog umetničkog centra; ali, ona je u ovom slučaju iskorišćena kao prilika za potpunu posvećenost vlastitim idejama, što sebi mogu da priušte, bez ozbiljnijih posledica, samo prave kosmopolite. U svakom slučaju, vezivanjem za ovo podneblje Stanić je izgradio poetiku sopstvenog dela ne mareći preterano za duh umetničkih ideja vremena, ubrzane istorijske procese, i sam uveren da je „na neki način savremena umetnost ista kao i prošla samo je izražena na način koji je u modi”.

Verovatno u ovom Stanićevom ubeđenju, koje je integrisano u njegovo delo, treba tražiti korene oduševljenja brojgelovsko-bošovskim fantazmagorijama, a u takmičenju sa beskonačnim ehom borhesovsko-felinijevskih parabola. Naime, u stvaralačkim lagumima pomenutih ličnosti on je osetio srodnost sa sopstvenim viđenjem sveta i sadržajnim odrednicama svoje vedre vaseljene i njene pustoši u kojoj ništa nije nemoguće. Ova svojevrsna hronika o ljudima i događajima, poput fragmenta priče o zagonetki postojanja, narasla je do neobične mitologije mediteranskog podneblja u kojoj se prepliću elementi realnog i nadrealnog, paradoksa i crnohumornog, iskošene veselosti i opsesivnosti, inverznog i analognog, vedre rugalice i setnog dijaloga, savremenog i istorijskog, lokalnog i opšteg.

Stanić priča vedrinom čoveka koji uživa dok radi, a ovo kazivanje iščitavamo sa pozornice sačinjene od kulisa prepoznatljivog gradskog ambijenta – arhitekture, mora, brodova, planina i aktera u kostimima savremenika ili bez njih. Sentenca „Čovekov lik je vrhunski motiv slikarstva i umetnosti” ukazuje na Stanićev ideal.

Njegovi protagonisti dovedeni su do apsurdnih situacija u kojima se smenjuju trenuci ljubavi, usamljenosti, žudnje, zablude i radoznalosti.

U simultanim vremenskim segmentima i pomeranjem ugla gledanja, on u jednom trenutku, kao metaforu o sporom oticanju vremena, fokusira kratkotrajnu opuštenost i veselost da bismo, već u sledećem, osetili ledenu tišinu i setni mir. Ovakav postupak povukao je za sobom i unošenje mnoštva detalja koji povećavaju sceničnost prizora približavajući se granicama literarnog. U atmosferi određenih stanja njegova usamljena figura žudi za egzistencijalnim privilegijama, a na stanićevskom Parnasu ona se zabavlja u humorno-voajerskim situacijama, u razuđenom svetu gotovo detinje mašte i ostavljenoj naivnosti kao zalogu. Da li namerno?...

Priča, dijalog koji se mogu iščitavati, ali i dogrđivati, najviše ističu dobrotu, a rajski vrtovi u kojima su sve želje ispunjene asociraju na kadrove scenarija, koji može biti i dobar sinopsis za drugu medijsku formu.

Poetika Stanićevog dela odolela je izazovima vremena, njegovim menama i izmima; razvijalo se po jednostavnom, autentičnim i utvrđenom sistemu zasnovanom na logici sopstvene unutrašnje nužnosti, a u njegovoj čvrstoj i homogenoj celini nije ostavljeno mesta za velike nedoumice, stilske i estetske promene. I radovi iz privatnih kolekcija podvlače izdvojenost i usamljenost umetničke pojave Voja Stanića.