Majka

„Zašto pitaš kako smo: živi smo, živi smo”, kaže pesma. U ovo vreme nesreće, ja sam pisac koji ne piše dnevnik. Prosto ne pišem. Žao mi je da trošim lepe i pametne reči za opis ove ružne stvarnosti. Reči koje inače teško i retko pronalazim… Lepe reči treba čuvati za lepe stvari. Više volim da se bavim drugima nego sobom. Pokušavam da pišem o ljudima koje poznajem i koji su moji prijatelji. Svi oni, kao i ja, imaju neku muku i nose neki teret na duši. Uglavnom mi ne smeta to što starim, smeta mi što je poznanika i prijatelja sve manje. U ovim danima i ja, kao i većina mojih prijatelja, sedim kod kuće. Dom je postao ostrvo nade u moru beznađa. Čujemo se telefonom, razmenjujemo poruke. Tešimo jedni druge: I ovo će proći.

Jedan od mojih prijatelja je i N. D. Član naše grupe, najmlađi od nas. Vedar i drag momak, uvek spreman svima da pomogne i da se nađe u nevolji. I u ovim teškim danima zove često telefonom, pita da li nešto treba da donese – hranu, lekove... Čovek je srećan kada ima takve prijatelje. I kada zna da u nesreći ima neko na koga može da se osloni. Međutim, pre neki dan iznenadio me je svojim telefonskim pozivom.

„Nemam s kim da se posavetujem, moram sa tobom da razgovaram. Ne znam kako da rešim jedan problem. Ti si stariji, možda možeš da mi pomogneš. Ti znaš da sam ja svoju majku, ima tome više od godinu dana, smestio u dom za stare. Ona je na tome insistirala jer više nije mogla da živi sama u svom stanu, a nije htela nas da maltretira da je svakog dana obilazimo. Ja sam pre šest meseci taj majčin stan i naš stan u kojem smo živeli, koji je bio rupa u potkrovlju, zamenio za veći, pristojan stan. Nisam rekao majci da sam zamenio stan. Mislio sam: taj majčin stan ionako pripada meni kada mama ode. Ukazala se zgodna prilika da rešim naše stambeno pitanje i ja sam to učinio. I moja žena je insistirala da to učinim, da deca imaju svoje sobe. Do sada je majka bila zadovoljna boravkom u domu, a sada, kada je nastao ovaj haos, epidemija, sve se promenilo. Prošle nedelje, kada sam otišao u dom da obiđem majku, čvrsto me je stegla za ruku i tihim glasom rekla: ’Sine, vodi me kući, ne mogu više ovde da ostanem, hoću da umrem u svom stanu’.

Ona hoće da se vrati u svoj stan koji više ne postoji. Nemoguće je da živi s nama, jer tu smo ja, žena, dvoje dece i kuče. Kako u ovo vreme da dovedem u stan i majku? Da joj iznajmim sobu u hotelu dok sve ovo prođe? Ne može sama. Kako da joj objasnim šta je sa njenim stanom? Nemam nikakve ni bliže ni dalje rodbine kod koje bih mogao da je smestim. Otac mi je umro pre pet godina. Očajan sam. Mama me svakog dana zove telefonom i moli da je izvedem iz doma. Ja izmišljam razne razloge. Hoću da poludim, a nemam rešenja. Majka mi je, volim je. Predložio sam ženi da ja i ona odemo u hotel na mesec dana, dok sve ovo ne prođe, a da deca ostanu u stanu sa mojom majkom. Žena nije htela ni da čuje. ’Idi ti sa svojom majkom u hotel, nas ostavi na miru’, grubo mi je odgovorila. Kako da majku od 80 godina odvedem u hotel?”

Nekoliko trenutaka vladala je tišina, a zatim se veza prekinula. Kroz dva dana ponovo mi je zazvonio telefon. Duga tišina, a onda jedva čujni glas mog prijatelja: „Juče sam bio kod mame u domu. Sedeo sam pored nje i držao je za ruku. Pomilovala me je po kosi i tiho mi rekla: ’Protraćen je život onih koji umru a nemaju nikoga da im sklopi oči. Ja sam srećna jer imam tebe. Volim te. Spakovala sam se. Dođi sutra da me vodiš kući.’

Cele noći nisam spavao. Pozvao sam telefonom majku i rekao da ne mogu da dođem, da ću doći sutra. Danas su mi javili iz doma da je moja mama umrla noćas. A ja nisam bio pored nje da joj sklopim oči.„

Hteo sam da kažem nekoliko utešnih reči prijatelju, ali se veza prekinula. Daljina je odzvanjala tugom.

Profesor FDU