Hajdučke adrese
Negde u okolini Beograda uhapšen je Stojan Župljanin, optužen za ratne zločine. Okolina Beograda, to je Pančevo, ulica Kumanovska, broj 5. Ako se još neko krije tamo, mogao bi još danas da bude dostupan.
Navodno je Župljanin tokom ’92. godine „planirao, podsticao, naredio, počinio, kao učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu pomagao i podržavao njihovo planiranje pripremu i izvršenje”. Sve to nad Muslimanima i Hrvatima, u Bosanskoj krajini.
Inače je rečeni Stojan nekoliko puta uspevao da umakne poterama. U tome je umeo da bude maštovit i da se nađe tamo gde ga nisu očekivali. Izbegao je hapšenje u niškom naselju Durlan, odakle je 26. marta utekao u poslednji čas, a zatim i u Banjaluci. To bi značilo da je bio dinamičan, pokretljiv i kreativan u sakrivanju od legitimnog progona. Porodica mu je javno predlagala da se preda i tako okonča svoju višegodišnju hajdučiju. Ionako više nije mogla da trpi pritiske i pretrese. Ali Župljanin je nastavio po svome, sve do jučerašnjeg pančevačkog epiloga.
Da su potere bile ozbiljne, pokazuje aktuelni razvoj događaja. I, naravno, to je odmah bila kontinentalna vest. U suštini, ona se svodi na zaključak iz sfere stereotipa: „Beograd može kad hoće!”. Ko zna, možda je zaista tako. Upravo su to rekle gospođe Olga Kavran i Doris Pak. To u podtekstu znači da svako hapšenje ima jasnu političku konotaciju – da pritisak uz obećanja i te kako može da bude delotvoran.
Pitanje je samo na koji se način ostvaruju presije koje dovode do pančevačkog epiloga. Misli se da vlast ima kontrolu nad beguncima i da tu vrstu prednosti koristi po svom nahođenju. To jeste nadmoćno pokazivanje parcijalne unutrašnjepolitičke suverenosti, ali i oštrica na kojoj se ne može udobno sedeti. Dokaz za to je i spisak preostalih begunaca na kome se nalazi i Radovan Karadžić. Analogija je krajnje tegobna: ako je Župljanin slobodno šetao od banjalučke adrese do niške periferije, isto i još bolje bi mogao doktor Radovan. Ako je Stojan imao pouzdane jatake, psihijatar i pesnik bi mogao sebi da pribavi još bolje i uglednije.
Zbog toga je Radovan Karadžić i stavljen na teret Srbiji, iako možda u njoj nikada posle ’92. nije bio. Ali, kome to dokazati, kad je Goran Hadžić, magacioner i lider jedne metafizičke države, onako lako nestao pred budnim očima novosadske policije. I sada se, isto kao i za Župljanina, ne zna gde bi mogao da se dene. Sve dok neko ne odluči kako se to ipak odavno zna.
Naravno da svi očekuju vest koja će potisnuti sve druge: da je neko negde pronašao Ratka Mladića, čoveka koji je sve dosadašnje potere učinio smešnim. U leto 2003. njega je Dušan Mihajlović čak tražio na kućnoj adresi u naselju Golf na obodima Košutnjaka. Ali, Ratka tamo nije bilo.
Može biti da je Stojan Župljanin samo predigra za glavnu vest i da je sve to deo ambijenta u kome se sudnjim mukama i u trgovačkoj atmosferi sastavlja nova vlada. Mada neka hapšenja ne bi bila u skladu sa ukusima socijalista, ako su ukusi i posle svega ostali isti. Politika je u Srbiji veština nemogućeg i zato je moguće da neko posle svega sazna tačnu Mladićevu adresu.