Obama – novi američki proizvod

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 11. juna – U vašingtonskim radnjama Evropljani se raspomamljuju od kupovina, jer im je zbog nadmoći evra nad dolarom ovde sve jevtinije, ali se ne ustežu da se „ispruže” za nabavku najnovijeg hita, kome cena raste nezavisno od kurseva valuta. Plaćaju „koliko treba” za značke, majice, šolje i drugu robu s likom ili imenom Baraka Obame, finaliste trke za predsednika SAD.

U njegovom usponu, mnogi stranci vide i – pohvalu samima sebi. Da su bili u pravu kad su kritikovali vašingtonsku politiku, jer je obećanjima da će „promeniti Vašington” ilinoiski senator pobedio u stranačkom nadmetanju.

Obama je novi američki proizvod s trenutno ponajvećom tražnjom i u Americi i svetu, sugerišu stručnjaci za „vanserijske artikle”. Fenomen je dogurao dotle da je poljuljao uverenja da „čuda ne postoje”…

Redak status

Još je, naravno, neizvesno da li će Obama uspeti da postane prvi crnac na čelu Bele kuće, ali je već uspeo u nečemu što mnogim njenim šefovima nije – da osvoji naklonost javne većine u svetu. Dok predsednik Džordž Buš, na primer, upravo šeta Evropom da bi je pri kraju svog mandata bar donekle odobrovoljio posle niza međusobnih trzavica, Evropljani se jagme za – Obamin memoarski bestseler u kome nalaze nadu da „Amerika može da bude bolja nego što je Buš ostavlja”.

Ako Obama dođe na čelo Amerike popraviće njen godinama nepovoljan međunarodni imidž pa i odnose u svetu, nada je koja, ne uvek čvrsto potkrepljena, provejava u inostranim reagovanjima posle njegovog trijumfa nad favorizovanom Hilari Klinton. Pristižu i priznanja Amerikancima da su glasanjem za njega – pružili dokaz da se smanjuju ovdašnja rasna podvajanja…

Na delu je, reklo bi se, ne samo lokalna „obamanija” nego i „globaloobamanija” – globalizacija „efekta Obama”. Fenomen je najupadljiviji u Evropi koja je, kako se ocenjuje, najviše „antibušovska”. U njoj je Obama „oličenje dobrog Amerikanca”, što je redak neformalni status namenjen izuzecima kao što je bio predsednički par (šezdesetih) Džon i Žaklina Kenedi.

Francuzi, Nemci, Britanci, Poljaci i mnogi drugi vezuju svoje maksimalne i originalne nade, prvi put posle duže vremena, za jednog predsedničkog kandidata u SAD (pri čemu reagovanja podsećaju, i bez pominjanja i bez ironije, na u Beogradu nedavno lansirani slogan „Barače Obama, budi uvek s nama”). Ali, kako američka kretanja i dalje prilično utiču na zbivanja u svetu, ovde se postavilo i pitanje – hoće li „Obamin slučaj” uticati i na smanjivanje rasizma u drugim zemljama.

Ne poričući bitne razlike u korenima problema, komentatorka „Vašington posta” danas sugeriše da bi bilo zanimljivo da se vidi – da li su i drugi krajevi planete spremni da, kao Amerika oko Obame, promene svoje predrasude prema rasnim i etničkim manjinama. Da li će se menjati, zanima je, i Evropljani, Azijati, Arapi, dok je „sigurna” da bi Afrikanci prihvatili Obamu (čiji je otac bio Kenijac) takoreći kao „svog predsednika”.

Podseća, pri tom, na niz postojećih podozrenja i obračunavanja. Pa pominje – „kastinski sistem u Indiji, poznate arapske predrasude prema afričkim crncima, povremena prebijanja afričkih studenata na ulicama Moskve, zazore na ulicama Varšave i Praga prema američkim crncima, izveštaj UN o diskriminaciji u Japanu”, čime se nadovezala na niz drugih ovdašnjih članaka o različitim stepenima „distanciranja i konfliktnosti” između zapadnih Evropljana i rastuće imigracije sa Crnog kontinenta i Azije.

Analitičarka „Posta” izdvaja primere iz Nemačke. Kaže da je tamošnji šef diplomatije uzvikivao Obamin slogan „Da, mi možemo”, ali da je list „Tagescajtung” na prvoj stranici objavio snimak Bele kuće uz naslov „Čiča Barakova koliba”, što je parafraza naslova poznatog romana, iz sredine 19. veka, koji kritikuje ondašnje crnačko ropstvo u SAD.

Šire nedoumice

Prestonični dnevnik je prethodno objavio više različitih reagovanja iz sveta na Obamin uzlet. Citirao je, pri tom, njegovu babu u Keniji da je „oduševljena”, Indijku da je celu stvar doživela kao „skoro čudo”, dobrodošlicu britanskog i južnokorejskog eksperta novom američkom fenomenu, zebnju u Pekingu da bi demokratska administracija mogla da oteža uvoz kineske robe u SAD, ruskog parlamentarca da „Obama, za razliku od Mekejna, nije opterećen hladnoratovskim fobijama”, studenta iz Kaira da mu „Obama liči na Egipćanina”, nade Iranaca i Latinomaerikanaca da će doći do „pozitivne promene” u pristupu Vašingtona, kao i bojazni Izraelaca da bi Obama (koji se potrudio da takve zebnje otkloni) bio „previše mek” prema Teheranu. U Iraku je doživljen, po raportu „Posta”, mešovito – jedni pozdravljaju, a drugi kritikuju Obaminu spremnost da ubrzano tamo smanji američki vojni angažman pre „završenog posla”…

Ovako ili onako, tek Obama je dobio tretman globalizovane ličnosti. Nema se utisak da je on tome težio – mahom se posvećuje predlozima za rešavanje domaćih problema, kao što su ekonomska posrtanja. Lokalna iskušenja su, doduše, povezana sa širim nedoumicama: kakva je realna uloga Amerike u svetu i sveta u njoj, kao i uzajamnog uticaja promena, postojećih i mogućnih, na obe te strane.