Trampizam u Beogradu

Aleksandar Vučić oduševljen je „bratom” Si Đinpingom, zahvalan je ,,bratu” Vladimiru Putinu, ali on ipak više podseća na još jednog pripadnika autokratskog bratstva: Donalda Trampa.

Za početak, u vezi s krizom s virusom korona. Tramp je krajem februara tvrdio da je situacija „veoma pod kontrolom” i da će virus „čudesno nestati”. Vučiću se koji dan kasnije do smeha dopao komentar o „najsmešnijem virusu u istoriji”.

I jedan i drugi učestala pojavljivanja na televiziji koriste pokušavajući da izbrišu sećanja na svoje ponašanje u prvim danima krize i da se predstave kao veliki spasitelji. Slabo prikrivaju ljutnju kada pojedini novinari stavljaju pod znak pitanja njihovu verziju događaja.

Kakva vrsta ličnosti treba da budete da za epidemiju okrivite migrante i kažete da bi 100.000 mrtvih bio „veoma dobar posao za američku ekonomiju”? Kakav predsednik treba da budete da 400.000 svojih državljana koji su iz EU pohitali u svoju zemlju optužite za „katastrofalnu nedisciplinu”, iako se samo manjina nije pridržavala propisa?

Tokom brifinga u Beloj kući Tramp je sugerisao da bolničko osoblje krade maske. Vučić je upozoravao da se po javnim ustanovama kradu sapuni i toalet-papir.

„Predsednik Tramp je izneo vrtoglavi niz retoričkih iskrivljavanja, sejao konfuziju i ponovljeno pokušavao da prebaci krivicu na druge”, piše „Vašington post”. Zvuči prepoznatljivo?

Biće da i jedan i drugi, i ne samo oni, verovatno nisu želeli da sve bude tako loše. Samo su se plašili da će pandemija naškoditi ekonomiji, koja je u središtu njihove predizborne kampanje.

Trampova politička agenda – ispunjena nacionalizmom, autoritarnošću, agresivnim omalovažavanjem institucija i potkopavanjem vladavine prava – ugrožava temelje na kojima su posle Drugog svetskog rata izgrađeni transatlanski i globalni odnosi.

Sve je, međutim, više političara koji imitiraju naslednika zvanja lidera slobodnog sveta. Rijaliti predsednik postao je heroj i uzor raznih samodržaca.

Tramp-original hvali belosvetske despote i populističkih demagoge, dok se Tramp-trolovi trude da u svojim okvirima zapate zarazni virus koji uništava tkivo liberalnih društava.

Bez obzira na to da li su potajno oduševljeni Trampom, poput Putina, da li mu se otvoreno dive, poput Borisa Džonsona, Viktora Orbana, Jaroslava Kačinskog, Matea Salvinija, Benjamina Netanijahua, ili bez pompe preuzimaju njegove metode, poput Redžepa Tajipa Erdogana – svi se oni udružuju u nacional-desničarsku internacionalu koja bi da promeni paradigme liberalne demokratije.

Halo efekti Trampovog sebičnog nacionalizma brzo su doprli do nekih lidera zapadnog Balkana koji skripta nacionalizma drže pod jastukom, a bukvare netolerantne autoritarnosti na noćnom stočiću.

Tu je negde i Vučić, kome kopiranje i nije potrebno, jer je i pre Trampa lansirao takve modele vladanja i ponašanja. Oprezan, da ne bi poremetio delikatnu ravnotežu lelujanja između Istoka i Zapada, predsednik Srbije uzdržano govori o „partneru” iz Vašingtona, ali ipak ne uspeva da sakrije koliko mu trampizam leži na srcu.

Na proslavi 11. godišnjice osnivanja SNS-a, u zanosu je izgovorio „Srbija broj jedan”. Baš liči na Trampov slogan „Amerika prvo”.

Ta mantra nacionalizma i američke „izuzetnosti”, propraćena Trampovim rečima da „budućnost nikada ne sme da pripada globalistima”, izolovala je SAD u svetu, pokvarila odnose s dojučerašnjim najbližim prekoatlantskim saveznicima, izvela Ameriku iz Uneska, Komisije UN za ljudska prava i Pariskog dogovora o klimatskim promenama.

Srbija je okružena susedima s kojima nikako ne može da kaže da je u dobrim odnosima. Sem, gle čuda, Mađarske. „Srbija broj jedan” neodoljivo podseća na „liderstvo u regionu”, o kojem je stalno pričao Boris Tadić iritirajući okruženje.

Tramp je tri godine napadao pravni legitimitet, Kongres i sudove, svakog za koga je smatrao da mu preti. Svoje republikance poziva da progone političke rivale, a medije koji ga kritikuju naziva „neprijateljima naroda”. Povremeno ne govori istinu, redovno pravi verbalne ispade, širi zapaljivu i ratobornu retoriku.

Biće da bi i na tu temu Tramp mogao da bude ponosan na Vučića, kao što je na Orbana, kreatora termina „neliberalna demokratija” i prvoborca napada na sudstvo, medije i univerzitete.

Dok Tramp sistematski ruši američki sistem, njegov balkanski saborac ne dopušta da prodišu institucije demokratskog društva, koje je trebalo da počnu da budu stvarane posle 5. oktobra 2000.

Ignorantski se odnosi prema Skupštini. Komanduje ministrima zaboravljajući da više nije premijer već predsednik. Sudstvo je doveo u poziciju da sluša šta on ima da kaže. Stvorio je pitbul terijere koji opoziciju nazivaju nacističkom, fašističkom, izdajničkom, ološem i lopovima. Medije koje nije uspeo da stavi pod kontrolu takođe svrstava u lične, porodične i neprijatelje države.

Tramp je izjavljivao da „niko u američkoj istoriji” nije ostvario ono što je on za dve godine mandata. Vučić je nešto skromniji. Aprila 2017. rekao je da je njegova tadašnja vlada za dve-tri godine uradila onoliko koliko svojevremeno Josip Broz Tito u bivšoj Jugoslaviji.

Predsednik Srbije obećava „srpski san”, po ugledu na „američki san”, koji je decenijama bio svetionik Amerike, dok Tramp nije počeo da ga gasi. Tmina obasjava „srpski san” i novo periklovsko „zlatno doba”.

Tramp je tu da pomogne onima koji promovišu vrednosti koje su očevi osnivači Američke unije smatrali duboko konzervativnim, opasnim po slobodu, demokratiju i ljudska prava.

Vučić se nada da će Tramp posetiti Beograd, a u međuvremenu čini sve da se, kada dođe, oseća kao kod kuće. Ukoliko između njih ne stanu Putin i Si, koji nikako ne bi da Srbiju prepuste kolegi iz Amerike.