Četvrta nedelja karantina u Barseloni

Da li znate koja je razlika između ekstrovertne i introvertne osobe?

Nema veze sa tim da li jedna voli društvo a druga ne. Ekstrovertni ‘pune baterije’ u društvu, gde mogu da ispričaju svoje jade, brige i sreću. Introvertni crpe svoju snagu u solitarnom okruženju, čitajući knjige, gledajući filmove, pišu dnevnike ili šetaju.

Ko će iz ove vanredne situacije izaći jači, a ko slomljen?

Živim u Barseloni, a ovo mi je četvrta nedelja u karantinu. Cimerka sa kojom sam delila stan iselila se posle prve nedelje. Otišla je da živi sa svojim dečkom. Njih dvoje su još ranije od agencije iznajmili stan ali zbog ove situacije nisu mogli da se presele. Trenutno žive sa njegovom porodicom dok ovo prođe.

 Ali svake nedelje karantin se samo produžava. Pitanje je gde je tu kraj.

Nedelja je, sedim na terasi. Na ulici nema žive duše. U daljini čujem zvuk klavira i glasove jedna porodica koja animirano govori za vreme ručka u svom stanu. Ne vidim ih od velikog drveta koje zaklanja terasu od zgrade preko puta, ali ih čujem jasno i glasno.

Kada budem ušla u svoj stan, biće hladan i tih. Izbegavam da proveravam moj mobilni telefon. Znam da gazda nije zadovoljan i stalno mi zvoca da mu platim i deo cimerkine stanarine jer sada živim sama. Ali, ne popuštam, plaćam samo svoj deo. Bar za sada.

Čujem se sa roditeljima iz Srbije. Otišli su na selo i baš mi je drago što su tamo. Međutim, tamo je slab domet i veza se često prekida. Ali, oni su tamo bezbedni.

Moje sestre žive u Beogradu. Imaju svoje porodice i svoje probleme. Malo mi je nezgodno da ih stalno zovem. Moj dečko živi u drugom gradu u Španiji. Čujemo se svaki dan ali se nismo videli od početka karantina.

Svaki dan provodim sama. Kad mogu iskradem se napolje 10-15 minuta da ugrabim nekoliko zraka prolećnog sunca. Pazim da policijske patrole koje se kriju po uličicama i uredno kažnjavaju prolaznike koji nemaju dobar izgovor zašto su napolju.

Nedeljom, kada ništa ne radi, nema izgovora da se izađe napolje.

Sutra ujutru ću ustati, upaliti svoj kompjuter i raditi u dnevnoj sobi ceo dan. Tako radim već nekoliko nedelja od kada je kompanija zatvorila zgradu i odredila da svi zaposleni rade od kuće.

Sa kolegama se dopisujem a ponekad imamo i video pozive. Smatram da sam imala sreće, jer su milioni ljudi izgubili posao otkada je kriza počela. Toliko je bilo otkaza da je država zabranila firmama da masovno otpuštaju zaposlene dok traje ova situacija.

Kad završim posao, ugasiću računar, obuti patike, navući belu masku na lice, staviti providne rukavice na ruke i otići u red ispred obližnjeg supermarketa.

Čekamo da neko izađe kako bi drugi ušao u prodavnicu. Unutra nema gužve i brzo se obavi kupovina.

Čekam u redu i gledam zelene papagaje kako se međusobno udvaraju na obližnjem drvetu, koje je u punom ljubičastom cvatu. Ova napadna sorta ptica veoma mi je simpatična, ponašaju se kao glumci iz sapunica sa svojim romansama i ljubomorama.

U supermarketu svi drže rastojanje. Nema parova, niti dece. Poslednjih nedelja nisam videla nijedno dete, niti bebu u kolicima napolju. Ima starijih osoba koje dobro paze da se drže što dalje od nas mladih.

Sve proizvode držim u rukama dok ne dođem na kasu i ne spustim na pokretnu traku. Stavim sve u kesu koju sam donela, platim i krenem kući. Večeri provodim gledajući filmove. Posle gasim svetla, a sutra opet, isti ritual.

Dok sam odrastala, roditelji su mi prigovarali da sam previše introvertna. Govorili su čovek je nije ostrvo, a društvo je lek za dušu.

Sad jedini kontakt ostvarujem preko ekrana. Ljudski dodir nisam osetila nedeljama. Ali i inrovertne osobe imaju čeličnu volju da izdrže ovakvu izolaciju, a meni će trebati još strpljenja dok se sve ovo ne završi.

Aleksandra Petrović  - Barselona