Pretkarantinski beg u Stepin lug

Da je Stepin lug, šuma na granici Voždovca i Zvezdare koja je dugo važila za zaboravljeni dragulj gradske prirode, ovih dana oživela, vidi se već na samom ulazu. Na parkingu koji je, znaju stanovnici ovog kraja, gotovo uvek prazan, u petak oko podneva, samo nekoliko sati pred početak šezdesetočasovnog karantina, najdužeg policijskog časa, nalazilo se desetak automobila. Pokraj staze koja vodi u unutrašnjost ove minimalno uređene šume, razbacano smeće, a na vetriću se leluja i kesa sa reklamom jedne pekare iz centra grada. Tihi i potpuno neekološki svedok da nužda zakon menja. Jer kada su zatvoreni parkovi i šetališta poput Tašmajdana, Kalemegdana, Pionirskog parka... šumarka udaljenog 13 kilometara izgleda su se dosetili i Beograđani iz najurbanijih zona. Na proplanku u blizini ulaza u Stepin lug, nekada poznat i kao Titov gaj, dve devojke leškare na travi bezuspešno dovikujući razigranom kučetu da se smiri. Jedna od njih konačno ustaje i vragolanu stavlja povodac.

Tridesetak metara od njih tročlana porodica. Mama i tata sa bebom. Ne obaziru se na veselu trojku sa kojom dele livadu. Za drvenim stolom ispod krošnji sede mladić i devojka i jedu sendviče. Izgledaju prilično voljni da poslušaju preporuke nadležnih i zadrže distancu od drugih.

Kada je zamenik gradonačelnika Goran Vesić nedavno objavio fotografiju parkinga ispred ove šume na kome se nalazilo desetine automobila, mnogi su bili zaprepašćeni neodgovornošću građana koji su uprkos savetima da se izoluju izašli u prirodu.

Ali šetači među stablima bagrema, belog jasena, javora i hrasta ne misle da rade nešto loše.

– Ne kršim zakon i ne ugrožavam nikog. Šetam sama. Kad počne policijski čas, naravno da ću biti u kući. Ne verujem u to da je boravak u ovakvoj lepoti loš, a da je čekanje u redu za prodavnicu, koje je inače dozvoljeno, dobro za moje zdravlje – prilično revoltirano i iz daljine dobacila je jedna devojka.

Zaista, u njenoj blizini nema nikog kome bi mogla da naškodi. Jer sledeće šetače srećemo tek posle desetak minuta hoda jednom od staza koje vode prema izvoru skrivenom u nedrima šume. Lagodno se mimoilazimo skrenuvši malo s puta da bismo zadržali udaljenost od nekoliko preporučenih metara.

I ne čudi to što se u ovoj prirodnoj oazi osećamo tako komforno i bezbedno. Pošto je reč o delu jedne od najvećih šumskih površina u gradu, koju čine Stepin lug, Baba Velka, Torlak i Jajinci, čini se da ovde ima prostora za sve ljubitelje prirode koji su i došli. Pod uslovom naravno da poštuju preporuke i da se ne ponašaju poput grupice od tri mladića i dve devojke na koje smo nabasali u nastavku šetnje. Oni su baš u šumi rešili da priđu jedni drugima i da se upoznaju. Nisu izbegli čak ni rukovanje koje je u poslednje vreme jako opasna navika.

Ptice cvrkuću, grančice krckaju ispod stopala, zvezda upekla, a sunčevi zraci miluju rascvetale ljubičice i krošnje drveća. „Možda uskoro ubiju i taj grozni virus”, neizbežna je misao u glavama šetača koji sve manje uživaju u idili i sve češće gledaju u sat. Trebalo bi već da krenu i požure da bi iz udaljene šume uspeli da do 17 sati stignu u svoje domove.

A kad zaraza nestane, možda će svi oni zapamtiti ove dane u kojima su bili željni prirode. Možda se, kada sve ovo prođe, svi mi prisetimo koliko je ona važna za naše psihičko i fizičko zdravlje. Zbog toga ćemo je valjda i više poštovati i čuvati pa će kese koje lelujaju među stablima ostati samo ružna slika iz prošlosti, baš poput ovog virusa.