U četiri zida
Ne treba trošiti previše reči na objašnjavanje zbog čega je ovo najveća kriza i najveći izazov koji nas je zadesio u dužem vremenskom razdoblju. Neću da otvaram „velike” teme o kojima se stalno piše i razgovara (kako će izgledati svetski poredak kad pandemija virusa korona prođe, šta će biti s globalizacijom, kakve će biti ekonomske, a kakve demografske posledice). Umesto toga, „kopka” me da istražim kako funkcioniše društveni život, odnosno kako se ljudi ponašaju u doba (samo)izolacije. Zanima me kako provode vreme, o čemu razmišljaju, o čemu i s kim razgovaraju. Koje teme prevladavaju? Preko kojih izvora se informišu?
Naravno, kako neko provodi vreme zavisi od nekoliko osnovnih faktora: da li je eventualno zaražen ili mu je neko od bližnjih zaražen; da li ide na posao ili radi od kuće, da li strahuje od gubitka posla ili ga je, nažalost, možda već izgubio; da li je osoba sama ili živi s nekim, kakvi su odnosi unutar zajednice, kakva je materijalna situacija i da li neko uopšte ima svoj dom... Kad se ovi strukturalni uslovi pomere u stranu, ulazimo u domen karaktera, ideološkog opredeljenja, sklonosti i interesovanja, koji definišu način provođenja vremena u (samo)izolaciji.
Teško je donositi procene o tome kako ljudi zaista sada provode vreme, jer ne možete da vidite njihovu životnu dinamiku i da na taj način proverite ono što vam govore (to biste, sociološkim rečnikom rečeno, mogli u regularnim uslovima da učinite ako biste primenili metod posmatranja). Dakle, empirijsko istraživanje je sada dosta suženo na postavljanje pitanja (i to bez odnosa licem u lice). Ono što takođe može da se uradi jeste da se okrene perspektiva, pa da se umesto potražnje pogleda ponuda. Ponuda sadržaja može mnogo da nam kaže o tome na koji način ljudi ispunjavaju dane krize u svojim domovima. Evo nekih osnovnih uvida kad je reč o medijskoj i (pre svega) internet ponudi.
Nemali broj sadržaja promoviše rad na sebi, introspekciju, pozitivan način razmišljanja, emotivno povezivanje s drugima... Samoizolacija se predstavlja kao prilika za napredak. Iako može biti korisno da se skreće pažnja s loših vesti koje dopiru do nas iz različitih izvora informisanja, kao i da se ukaže na to da izolacija može biti prilika za lični razvoj, ipak treba biti oprezan sa nametanjem ovog, ili bilo kojeg drugog sličnog modela. Ljudi se u tom pogledu zaista mnogo razlikuju. Neko je sklon da prihvati takve savete, a neko ima sasvim drugačije stanovište i drugačije potrebe, pa motivacioni pozivi na rad na sebi u toku pandemije mogu biti doživljeni kao prilično iritantni ili samo besmisleni. Takođe, ne teba zaboraviti da nisu svi u mogućnosti da se okrenu ovakvom načinu provođenja vremena i treba imati na umu strukturalna ograničenja o kojima sam već govorila. U svakom slučaju, različite opcije su u redu, samo se treba suzdržati od nametanja svog modela drugima.
S druge strane, internet i inače vrvi od društveno problematičnih sadržaja koji se svode na vređanje, optuživanje i širenje dezinformacija, a u doba krize to je još izraženije. Ko god je ovih dana zavirio na društvene mreže mogao je da vidi da nemali broj ljudi koristi priliku da, ili otvoreno vređa, ili da uz pomoć različitih teorija zavere plasira ideje koje mogu biti bezbednosno opasne. Jedan takav primer je fenomen koji se nedavno pojavio, a odnosi se na ksenofobične i rasističke komentare o migrantima, koji se u tim narativima posmatraju kao posebna pandemijska pretnja ili i više od toga. Ne ulazeći sada u temu o izazovu savremenih migracija (to je višeslojna i ozbiljna tema), ovim primerom samo želim da ukažem na jedan od načina kako se akumuliraju negativna osećanja. Naravno, tim primerom se nipošto ne iscrpljuje lista različitih tema koje na ovakav način privlače pažnju.
Na kraju, internet je prostor i za (zdrave) političke debate i razmimoilaženja, kritičko promišljanje i „ukrštanje” argumenata, deljenje naučnih tekstova i intervjua lekara iz različitih delova sveta koji govore o pandemiji, za slanje poruka podrške na lokalnom ili globalnom nivou, objavljivanje ličnih iskustava, prosleđivanje korisnih informacija, organizovanje akcija za pružanje pomoći... Tu je i mnoštvo sjajnih kulturnih i zabavnih sadržaja, koji su sada dostupni onima koji inače ne bi mogli da ih priušte.
Bilo kako bilo, nikome sada nije lako, samo je nekima malo (ili mnogo) teže. Svako će odabrati onu strategiju provođenja vremena u četiri zida koja mu najviše „leži” i koja mu je dostupna. Nema jednostavnog i istovetnog „recepta” kako da se psihološki nosimo sa ovim stresom. Jedino o čemu zaista moramo da vodimo računa su drugi ljudi. Socijalna distanca se podrazumeva, ali, poštujući to osnovno pravilo, mogućnosti za pružanje pomoći onima koji su u većoj nevolji od nas su velike.
Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista