Radoznalost – put ka sadržajnijem životu

U anketi sprovedenoj u 48 zemalja, na više od 10.000 ljudi, na pitanje šta najviše želite u životu, većina je odgovorila da želi da bude srećna. Sreća je ocenjena kao važnija od uspeha, inteligencije, znanja, mudrosti, veza, zdravlja i smisla u životu. Psiholog Tod Kašdan, profesor na Univerzitetu Džordž Mejson u Virdžiniji, analizirao je da li potraga za srećom daje rezultate, i u svojoj knjizi „Radoznali – put ka sadržajnijem životu” (Psihopolis institut, prevod sa engleskog Milan Đurišić) dao i odgovor: „Ne, jer su nam prodali ideju da je postizanje osećanja sreće jedini ili najvažniji cilj u životu.” Kada uvidimo da postoje i druge stvari koje život čine ispunjenim, tada je odgovor na pitanje šta je osnovni sastojak kojim ispunjavamo život – radoznalost, kaže Kašdan.ž

Radoznalost je, kako veruje, duboko utkana u naše mozgove i njena prevashodna svrha je da nas tera da istražujemo, otkrivamo i rastemo. Kad pogledamo uspešne ljude kroz istoriju, radoznalost ih je motivisala da proširuju vidike i njoj pripada bar deo zasluga za njihove uspehe.

‒ Lečio sam desetine odraslih i nikad neću zaboraviti ljude koji su došli do tačke gde im se samoubistvo činilo kao dobra opcija. Ali patnja nije bila razlog za suicidalne misli već odsustvo bilo čega pozitivnog. Kažu da život nema smisla. Ovo otkriće dovelo me je do zaokreta u mom razmišljanju. Posle godinu dana terapije oni su pokazivali malo tragova problema koji su ih nekada činili bespomoćnima. A ipak, previše njih se osećalo neispunjeno. Mnogi su živeli obavljajući rutine: buđenje, posao, gledanje televizije, spavanje, uz poneki trenutak dubljeg angažovanja kao što su rođenja, venčanja ili smrti. Postao sam svestan da nije dovoljno usredsrediti se isključivo na ono što psiholozi nazivaju problemom na koji se klijent žali. Dodavanje pozitivnih iskustava u cilju postizanja ravnoteže sa učinkom negativnog u nečijem životu predstavlja polaznu tačku. Funkcionisanje uprkos negativnim doživljajima i fleksibilnost često su odskočna daska u pravcu ličnog rasta ‒ navodi ovaj psiholog.

Kod radoznalosti je, dodaje, reč o prepoznavanju nepoznatog i novog, i dobijanju koristi od toga. Kada smo radoznali uvećavamo znanja i veštine, postajemo iskusniji i inteligentniji, i životu dajemo više smisla. Nedostatak radoznalosti, međutim, stvara plodno tlo za stereotipe i diskriminaciju, preterano samopouzdanje, dogmatizam i krutost u mišljenju.

‒ Radoznali ljudi imaju izrazitu sklonost ka novom. Njima posao služi kao savršeno mesto na kojem će iskazati vrline i proširiti opseg svog identiteta. Aktivno tragaju za smislom života i biraju karijere koje im pružaju šansu da budu autentični, nezavisni i kreativni. Dok ostali posao opisuju kao karijeru ili kao osudu koja im omogućava da plate račune, za radoznale je posao životni poziv koji ih ispunjava ‒ piše Kašdan.

On napominje da parovi često idu na terapiju zbog dosade, dok radoznali ljudi navode da su zadovoljni svojim vezama i svoje partnere opisuju kao zainteresovane i osećajne. Primećuje i da je kod radoznalih ljudi često prisutna frustracija jer ih muči procep između onoga što znaju i onoga što ne znaju. Podseća da nas frustriraju i prozaične obaveze: pranje sudova, odlazak na pumpu i pozivanje banke da se ispravi greška u računu. Nema ničeg uzbudljivog u menjanju pelena, pogotovo kada se osoba koja ih nosi bacaka i zaurlava u toku zahvata, kaže ovaj autor, i dodaje da pelene ipak moraju da se menjaju i da su i ovakvi momenti jednako česti u životu kao i oni zanimljivi.

‒ Na terapiju mi je došao Fred, vratar u u Njujorku. Godinama se stideo svog monotonog posla. Govorili smo o njegovim vrlinama i među mnogim jedna se isticala: bio je u stanju da osmisli igre i da ljudima tako podigne raspoloženje. Nikad nije pomislio da se na isti način ponaša na poslu. Preobrazio je pražnjenje kanti za otpatke tako da izgleda kao da se bavi sportom. Uključivao je štopericu i zabave radi merio sebi vreme. Kolege su se prvo smejale a onda pridružile. Pobudivši radoznalost na poslu Fred je utro put poslovnim nagradama u svom naizgled beživotnom okruženju. Igru, dakle, možemo utkati u bilo koji zadatak ‒ zaključuje Pol Kašdan.

Američki psiholog razmatra brojne primere iz prakse i pitanja poput onog kako istraživački duh doprinosi psihičkom blagostanju i pomaže nam da rešimo životne izazove, šta sve gube oni koji nisu znatiželjni, šta je ekstremna, a šta potisnuta radoznalost, kada tamna strana radoznalosti može da postane opsesivna i kako izgleda očajnička potraga za smislom. Najzad, kako razvijati radoznalost kao izvor životne energije koja nas čini mladim, vitalnim, obaveštenim i srećnim i na taj način učiniti život interesantnijim i smislenijim.