Smeh je lek

Poslednjih sedmica ceo svet je u vanrednom stanju, suočen s opasnom pandemijom virusa korona. Svakog dana objavljuju se novi, sve veći brojevi obolelih i preminulih. U takvoj situaciji, suočeni s neprestanim zabrinjavajućim i neveselim vestima, mnogi ljudi su u moralnoj dilemi – da li je vreme da se pričaju vicevi, osmišljavaju šale, pišu aforizmi, objavljuju humorističko-satirične rubrike...

Možda nam može pomoći iskustvo iz prošlosti, koje pokazuje da, uprkos najvećim tragedijama koje su pogađale pojedine države, delove sveta, pa i ceo svet, ljudski duh nikada nije zamirao i da su se uvek ispredale različite humorističke forme. Zapravo, to je bio način ljudske odbrane od smrti, zla, straha i neizvesnosti.

Samo zdrav čovek se smeje. Ne poručuje bez razloga srpska izreka da je „smeh lek”, što je i naučno dokazno. Smeh, tvrde lekari, podmlađuje srce i mozak, smanjuje bol, leči stres, jača krvne sudove, povećava odbrambenu moć organizma, popravlja cirkulaciju... Značaj smeha je ogroman i na mentalnom planu, jer čisti organizam od pakosti, zavisti i egoizma. Veliki rumunsko-francuski dramski pisac Ežen Jonesko napisao je da nam „samo komično može dati snagu da izdržimo tragediju postojanja”. Slično je razmišljao i poljski aforističar svetskog glasa Stanislav Ježi Lec: „Smeh odražava tragizam epohe”.

I srpska istorija prepuna je primera trijumfa života nad smrću, posebno korišćenjem humora kao sredstva da se preživi i sačuvaju priseban duh i bistra glava. Tokom dugotrajne osmanske okupacije, naš narod je stvorio brojne šaljive priče, posebno o Eri, koji je u svakoj situaciji uspevao da nadmudri turske kadije i begove. Humor je i u vreme Velikog rata korišćen u komunikaciji sa stanovništvom u svim raspoloživim medijima toga doba: karikaturama, plakatima, časopisima i razglednicama, o čemu svedoči izložba „Rat i humor 1914–1918”, koju je krajem prošle godine priredio beogradski Institut za istoriju oglašavanja.

U Osnabriku, jednom od najvećih zarobljeničkih logora u Drugom svetskom ratu, zatočeni srpski oficiri pokrenuli su u aprilu 1944. godine humorističko-satirični časopis „Logorski jež”, koji je bio nastavak predratnog „Ošišanog ježa”. Građanski rat u Jugoslaviji (1991–1995) posebno je inspirisao srpske aforističare, te je tada Slobodan Simić zapisao: „Ceo svet zna za Jugoslaviju. Rat je bio dobar marketinški potez.” Tokom tromesečnog bombardovanja naše zemlje 1999. godine nastalo je na hiljade veoma uspelih i duhovitih grafita, poput onih kada je srušen najmoderniji američki vojni avion F-117, poznat kao „noćni soko”: „Izvinite, nismo znali da je nevidljiv” i „Da li vi to nas gađate bombama ili avionima?”.

I u vreme aktuelne pošasti naši ljudi pokazuju neverovatno visok nivo duhovitosti, pozitivnog razmišljanja, životne volje i optimizma. Pokazalo se još jednom da ono što šteti telu – koristi duhu. Ogleda se to i kroz šale, anegdote, aforizme, video-klipove, karikature, epigrame, kolaže, foto-montaže i parodije koji kolaju sajber prostorom i prenose se modernim elektronskim sredstvima komunikacije. Dominantne teme anonimnog verbalnog humornog izražavanja su: izolacija („Nije loša ova kućna izolacija. Samo neka mi neko objasni kako u jednom pakovanju pirinča ima 2.639 zrna, a u drugom 2.784.”); zaštitne maske (Čovek s maskom na licu poručuje: „Bolje da sad izgledam kao doktor, nego posle kao pacijent.”); stvaranje zaliha („Momak sa zalihama ulja, brašna i testenine upoznao bi devojku sa zalihama sapuna i toalet-papira.”); škola preko televizije („Redar, ko nije prisutan?” „Svi smo, sem Kristine. Njoj ne radi televizor.”); rad od kuće („Otkad radim od kuće, stalno ostajem prekovremeno.”); dezinfekciona sredstva („Da li će saobraćajna policija biti tolerantna prema nama koji se dezinfikujemo alkoholom?”); šetanje kućnih ljubimaca („Učim mačku da laje, pa da je vodim u šetnju.”)...

Kad prođe sve što nas sada toliko brine i opterećuje, pamtićemo i najuspelije šale i vreme pandemije opisivati i vicevima, jer mislim da je u pravu češko-nemački aforističar Gabrijel Laub, koji nam je ostavio misao: „Postoje tako dobre politikološke, sociološke i psihološke knjige koje na šest stotina strana kažu koliko jedan dobar vic.”

Književnik i poslanik u skupštini Srbije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista