Nikuda nećemo zakasniti

„Čitača” smo morali da prekinemo 20 dana pre premijere. Ali šta je tu je! Samo da preživimo i da sve bude u redu, kaže reditelj Boris Liješević koji je probnu salu Beogradskog dramskog pozorišta gde je privodio kraju rad na svojoj novoj predstavi „Čitač” zamenio – izolacijom.

– Ne pada izolacija teško, već cela situacija, nesigurnost, neizvesnost, strah. Nemaš koga da optužiš, osudiš, na koga da prebaciš krivicu za sve ovo. Nema instance koja može da ti da odgovore i da te potpuno zaštiti. Ako sam sebe ne zaštitiš. Naoružaš se strpljenjem, mirom, staloženošću, prihvatiš situaciju i vidiš da se može i ovako, ako se mora. Usredsrediš se na sebe i porodicu i paziš da se ne zaraziš – priča Liješević i konstatuje:

– Shvataš da ništa na zemlji nije čvrsto, večno. Da su oko nas kule od peska. Opsene. Sve se raspadne za nekoliko dana. Imaš bogatstvo, a ono ti ne pomaže da dođeš do litre asepsola ili pakovanja toalet-papira. Koliko smo mali i slabi! I kako je prolazno i ništavno sve što imamo.

Roman „Čitač” Bernarda Šlinka, jedno od najuzbudljivijih dela kraja 20. veka, poslužio je dramatičaru Fedoru Šiliju kao osnova za novi komad, a reditelju Borisu Liješeviću da se vrati svojim omiljenim temama: odnosu odgovornosti i krivice u kolektivnoj i pojedinačnoj svesti, prepoznavanju suštinskog zla u vremenu, ideologiji, društvu, čoveku... Sve ovo sačekaće neke bolje dane.

O tome kako u „četiri zida” provodi dane izolacije sa svojom porodicom, Liješević kaže:

– Pokušavamo da svog 21-mesečnog sina zabavimo i zainteresujemo za neke sadržaje koji se mogu sprovoditi i u zatvorenom prostoru. Babe i dede trenutno ne mogu da ga preuzmu, nema parkova, otvorenih igrališta... od jutra trčimo za njim po stanu i pazimo da se ne povredi. Tek kada on zaspi počinjem da se pripremam za sledeći onlajn susret sa studentima, da čitam, pišem. I možda pokušavam da razumem šta se to događa, kao i da sagledam sebe u svemu tome.

Mnogi od nas, kako navodi naš sagovornik, odbijaju da poveruju da se sve ovo stvarno dešava, da su razmere zaista ovolike, da su slike koje dolaze iz Evrope istinite, da nam se može isto desiti.

– I ne prihvataju situaciju, a ni sve propisane mere, želeći da odole strahu. Ali strah nas čuva. Ako počne da se puni ona hala na sajmu biće kasno. Ne osuđujte ljude koji se plaše. Ljudski je plašiti se. Svi volimo da na filmu i u pozorištu vidimo žive ljude sa njihovim manama, slabostima i strahovima, ali kada iste takve vidimo preplašene u prodavnicama sa punim kolicima, preziremo ih i smejemo im se. Iskoristimo ovu situaciju da sazrimo, uozbiljimo se, da vratimo red, ritam i disciplinu svom životu. I treba da znamo da nigde nećemo zakasniti. Kada sve ovo prođe ceo svet će krenuti iz iste tačke. Sada treba preživeti – naglašava Boris Liješević.

Premijera predstave „Čitač” bila je planirana za 3. april na sceni „Olivera i Rade Marković” BDP-a. Autorsku ekipu čine scenograf Janja Valjarević, kostimograf Dragana Lađevac, kompozitor Stefan Ćirić. A glumačku: Mirjana Karanović, Slobodan Boda Ninković, Milena Pavlović Čučilović, Milica Zarić, Ivan Tomić i Marko Grabež.

– Radnja dela „Čitač” dešava se 10, 15 i 25 godina posle Drugog svetskog rata, kada su posledice još žive, a zločinci su i dalje tu, preobraženi u mirne građane. Pitanje je kakav stav zauzeti prema nekome ko je učinio ratni zločin, gledati ga isključivo kroz prizmu greha ili u toj osobi koja je pored tebe potražiti i nešto drugo – zapisao je Boris Liješević u katalogu ove predstave koju ćemo svakako gledati u, nadamo se, skorije vreme.

Roman „Čitač” preveden je na 39 jezika, a po njemu je 2007–2008. godine snimljen istoimeni, američki film u režiji Stivena Daldrija, sa Kejt Vinslet, koja je dobila Oskara 2009. godine za najbolju glavnu žensku ulogu. Knjiga je prodata u tiražu od milion primeraka u džepnom izdanju u SAD, a u nekim nemačkim pokrajinama je obavezna školska lektira u gimnazijama.