MORALISTIČKA ZAKUSKA

Cinični, dakle većinski, deo beogradske javnomnjenske čaršije, okolnost da Srpska radikalna stranka, evo već dobrih nedelju dana, govori samo o moralu i obrazu, tumači kao neosporni dokaz da su radikali opet pukli, odnosno da neće participirati u centralnoj, izvršnoj vlasti.

Odnekud se uvrežilo osećanje da je pitanje morala nižerazredno pitanje u odnosu na vlast, moć i novac i da o moralnosti govore oni koji su daleko od ovog svetog „tranzicionog trojstva”.

To mu dođe kao neko skupljanje mrvica sa stola, dok su jedini hvale vredni gosti za trpezom oni koji obezbede 126 mesta u parlamentu i meni u kome se vlast servira kao predjelo, moć kao glavno jelo, a novac kao – dezert.

Jeste malo smešno da o moralu govore predstavnici radikala kojima neka moralna načela nisu bila baš jača strana tokom istorijskog razvoja ove stranke, ali to potvrđuje tezu da o moralu govore oni koji gube. Kao, recimo, u sportu kad vas protivnik ubedljivo oduva s poprišta, a poraženi akteri traže utehu u nečem što se zove moralna pobeda, jer ili je neki igrač bio povređen, ili ih je sudija pokrao ili je u pitanju nešto treće što uspeh protivnika čini relativnim, a pravda neuspeh.

Od onog petka do ovog petka na političkoj sceni na kojoj su izbori nastavljeni drugim sredstvima, dva su pitanja postavljena u centar pažnje s jakim naglaskom na (ne)moralnost postupaka i/ili reči o kojima se radi. Jedan od etalona za ispitivanje moralnosti bila je već komentarisana izjava Borisa Tadića o liderima i bolovima, a drugi je (pre)naglašavanje uloge srpskih biznismena i stranih diplomata u procesu formiranja vlade.

Dogodilo se, na sednici Glavnog odbora DS-a na kojoj je odobren mandat Tadiću da ide u koaliciju s koalicijom oko SPS-a, da se iz frazeološkog apela oko istorijskog pomirenja pomole najzad i dva imena – Zoran Đinđić i Slobodan Milošević, mada, pravde radi, treba reći da ih Tadić nije pomenuo, mada smo ih svi prepoznali.

Reakcije su, kao što sam već pisao, bile očekivane, dakle, žestoke. Po novinskim izveštajima Tadić je rekao da su DS i SPS „suočeni s činjenicom da lideri stranaka nisu među nama” i da „obe stranke imaju svoj bol”. Sada se javljaju oni koji tvrde, u blažem slučaju, da je Tadić poredio vrednosti Đinđića i Miloševića i to smatraju neumesnim, a u težem slučaju oglašavaju se oni koji tvrde da ih je čak izjednačio. Hladna analiza ove političke izjave o liderima i bolu pokazuje da se ona zasniva na pukoj konstataciji nespornih činjenica. Obe stranke ostale su bez lidera po kojima su bile najprepoznatljivije. To je podjednako tačno kao i da zbog te okolnosti u obema strankama postoje ljudi koji te gubitke bolno preživljavaju, pa ta vrsta osećanja diktira i njihova politička promišljanja i postupke, o čemu Tadić, baš kao i Dačić, mora da vodi računa.

Već su bile dovoljno glasne optužbe i protiv Tadića i protiv Dačića da su izdali testamente Đinđića i Miloševića, ali je i ovakva izjava bila povod da se osudi nova doza pragmatizma u ponašanju lidera Demokratske stranke.

Došlo je do učitavanja sadržaja Tadićeve izjave, a optužbe za višak ciničnosti i manjak moralnosti u ovom iskazu pokazaće se nerelevantnim ako Tadić obezbedi cilj – većinu od 126.

Na drugom polu političkog spektra istakao se Andreja Mladenović, portparol Demokratske stranke Srbije, izjavom da Srbija neće imati koristi od vlade koju „sastavljaju tajkuni i strani diplomati”, što je posle u dobrom delu mnjenja prihvaćeno kao dokaz neke vrste nemoralnosti, kao šlagvort tvrdnjama da će Srbija imati nedovoljno nacionalnu vladu, a to već prerasta u blagu histeriju i samo se čeka ko će prvi da obavesti javnost da je reč o – marionetskoj vladi.

I ovde je došlo do učitavanja sadržaja. Ne postoji ništa što je bliže opisu posla krupnog poslovnog sveta i krupnih diplomatskih igrača nego što je lobiranje za ono što oni vide kao cilj koji se, uopšteno, može definisati kao stvaranje povoljnog ambijenta za oplodnju kapitala ili političkog interesa. Ne bih rekao da ta činjenica ima mnogo veze s moralom, mada taj iskaz ne vredi i za eventualne postupke kojima se ucenom ili podmićivanjem, na primer, teži ostvarivanju cilja.

Čitalac će primetiti da je u oba slučaja teza o nemoralnosti nategnuta i da je zasnovana na nedostatku dokaza. Niti je Tadić izjednačio onu dvojicu, niti ima dokaza da su tajkuni platili formiranje vlade po sopstvenom ukusu. Pre bih rekao da je u ova dva slučaja potezanje moralnosti ciničan odgovor na izneverena očekivanja.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”