Vreme velikog testiranja svih nas

Zaustavljen bioskopski i festivalski život filmova, stvaralački i lični život autora smešten u izolaciju, čuvena kanska palata pretvorena u stacionar za beskućnike, britanski filmski esnaf obelodanjuje da je već sto pedeset „filmadžija” ostalo bez posla, njihove slovačke kolege obraćaju se vladi za pomoć u egzistencijalnom preživljavanju. Čitava jedna branša i kod nas i u svetu živi u neizvesnosti od dana posle epidemije.

Češki scenarista, reditelj, glumac i producent Vaclav Marhul (Prag, 1960), autor filma „Obojena ptica” za koji je nedavno na 48. Festu osvojio nagradu za najbolju režiju, deli sudbinu svojih srpskih i svetskih kolega nad kojima se ovaj virus nadvio kao crna ptica zloslutnica. U intenzivnim elektronskim prepiskama za „Politiku” kaže: „Izuzetno cenim osvojenu nagradu u Beogradu, jer je kvalitet konkurencije na Festu bio ove godine veoma visok”, a svojim srpskim kolegama poručuje i sledeće: „Očigledno su ovo vremena velikog testiranja za sve nas. Ali, udružimo snage i na kraju ćemo sigurno pobediti ovu bolest.”

Marhul je svestan da njegova „Obojena ptica” nije film koji bi razgalio i oraspoložio gledalište u ovo vreme opasnosti po život, ljubitelje filma koji većinom provode vreme poštujući propisane mere izolacije i socijalne distance. Ali, s druge strane, kada se ponovo ukaže mogućnost, svoj film preporučuje za gledanje kao „bezvremensku i univerzalnu priču o borbi između svetlosti i tame, dobra i zla, istinske vere i organizovane religije i mnogih drugih suprotnosti”.

Oni koji su njegov tročasovni crno-beli film, koji žestoko „udara” u stomak, već videli na Festu znaju o čemu Marhul priča. Jasno im je i zašto je gotovo 11 godina istrajno i mukotrpno radio na adaptaciji istoimene knjige poljskog autora, imigranta u SAD Jiržija Kosinskog koji je šezdesetih godina prošlog veka doživeo i optužbe za „kreiranje lažne biografije”, jer je knjigu u želji da obezbedi najboljeg izdavača „prodavao” kao autobiografsku. Na pitanje zašto mu je ova knjiga (objavljena 1965) toliko značila, Vaclav Marhul kaže:

„Ona me je duboko potresla. Da li knjiga odražava sopstvena iskustva ili ne, za mene je bilo i ostalo potpuno irelevantno, jer suštinski element umetničkog dela nije njegova biografska istina već istinitost. Uvek u svemu idem srcem, bez kalkulacija i srce mi je govorilo da to neće biti ni ratni film ni film o Holokaustu već univerzalna priča o borbi svetlosti i tame, koja će i meni lično, ali i svima postaviti mnoga neprijatna pitanja i staviti nas sve zajedno u situaciju da se sami borimo za odgovore.”

Mnogi pronađeni odgovori bole?

Veoma bole, do te mere da sam imao nedoumice u vezi sa svrhom i sudbinom homo sapijensa kao vrste. Sve sumnje u čoveka su me toliko bolele da sam morao da se držim svega pozitivnog. Upravo u tome i leži magija, samo u tami sam mogao da vidim svetlo. Suočavajući se sa zlom došao sam do nepokolebljivog uverenja da dobro i ljubav moraju nužno postojati. Tako sam ja razumeo roman Kosinskog. Kao sjaj nade kroz sav prođeni užas.

I u knjizi i u filmu mnogo je surovosti, gledaoci to često ne mogu da izdrže do kraja?

U filmu samih scena surovosti gotovo da uopšte nema. Ima naznaka i atmosfere da će se neki užas dogoditi ili se događa. Nema ničeg eksplicitnog, već gledalac u svojoj glavi razvija dalje scene i njihov smisao. Sve je zapravo u gledaočevoj glavi, u njegovom umu. Nijedno umetničko delo ne može da isporuči tako sirovu i brutalnu stvarnost. To i nije njegova svrha i svaki takav pokušaj uvek će propasti. Umetnost je sposobna da takve priče tretira empatično, a pre svega istinito i sa razumevanjem.

Tokom 11 godina priprema i nastanka ovog filma, koliko je vremena otišlo na otkupljivanje prava za snimanje filma prema romanu?

Sve ukupno, puna 22 meseca. Čitavih osam meseci mi je bilo potrebno da tačno saznam ko ima pravo na književni legat Jiržija Kosinskog i to nije bilo nimalo lako. Na kraju sam našao ko je ovlašćen, „Spertus institut za jevrejsko učenje i vođstvo” iz Čikaga. Sam susret i razgovor sa tri gospodina, predstavnika instituta, u Pragu još 2009. godine, za mene je bio potpuno neuobičajen. Bio sam „ispitivan” o tome zašto sam hoću da ekranizujem ovu knjigu, zašto sam baš nju odabrao, kako planiram to da izvedem, kakva su moja uverenja u vezi sa materijalom iz romana? Shvatio sam da su se oni morali uveriti u to da nisam neki špekulant koji bi kupio prava zarad kasnije preprodaje ili slično. Sledećih 14 meseci trajali su teški, ali pošteni pregovori oko uslova i cene.

A koliko je trajao proces pisanja samog scenarija?

Napisao sam 17 verzija scenarija za pune tri godine. Znate kako, film se, za razliku od romana, ne zasniva na rečima već na slikama. Nijedno prilagođavanje filmu ne može potpuno da se podudari sa onim što je već stvoreno u mašti čitaoca književnog dela. Kamera je uvek beskompromisna. Ona nudi samo pogled reditelja i nikog drugog. Adaptacija romana može da bude uspešna samo ako estetski koncept filma, sam narativni stil i poruka filmske priče, stvore kod gledaoca isti emocionalni i intelektualni uticaj kakav je imao roman na njegove čitaoce.

Mnogi čitaoci romana Kosinskog maštali su u boji, a vaš film je crno-beli?

Smatrao sam da bi snimanje filma u boji bilo prava katastrofa. Sve bi izgledalo potpuno uverljivo, ali lažno i komercijalno. Odluka da snimam u crno-beloj tehnici i to 35-milimetarskom kamerom – jer je negativ po meni i dalje nezamenjiv pošto filmu daje neku vrstu posebne magije, bila je u samom startu usmerena na pojačavanje osnovne narativne linije.

Mnogi se pitaju zašto film niste snimili na engleskom jeziku na kojem je roman i napisan. Umesto toga vaša „Obojena ptica” je na nekoj čudnoj mešavini mnogih slovenskih jezika?

I sam Kosinski je u predgovoru svoje knjige napisao da se priča događa negde u Istočnoj Evropi gde narod govori čudnim dijalektom. Iz tog razloga sam odlučio da upotrebim neku vrstu „slovenskog esperanta”, nekog stvorenog panslovenskog jezika. Od samog početka sam bio uveren da bi engleski jezik potpuno uništio autentičnost „Obojene ptice”.

Najviše srpskih reči u okviru tog „slovenskog esperanta” čujemo u dijalozima koje Harvi Kajtel kao katolički sveštenik ima u filmu?

Ha, moguće, ali to je sve u okviru tog smišljenog esperanta. Harvi Kajtel i Džulijan Sands su jedini od velikih zvezda koji se susreću u zajedničkim scenama u filmu. Drugi se nisu susretali, ali svaki od njih – od Kajtela, Sandsa, Stelana Skarskarda, Uda Kira, Berija Pepera i drugih, zavoleo je scenario i prihvatio ulogu u filmu. Sve je počelo od Stelana na kojeg sam i mislio kada sam pisao lik nemačkog vojnika Hansa. Upoznali smo se pre nekih 26 godina u Pragu, on je brzo potvrdio želju za učešćem i to mi je bilo veoma dragoceno i u pregovorima sa ostalim glumcima.

Da li bi ovaj vaš film bio toliko snažan i razdirući da glavni junak nije dete?

Znate kako, mi odrasli imamo svoje prošlosti kojih smo svesni, a istovremeno možemo da zamislimo i budućnost. To za dete ne važi. Za dete je prošlost neverovatno plitka voda u kojoj je nemoguće plivati, a budućnost ono može zamišljati samo nekoliko dana unapred. Nekoliko kliničkih psihologa koje sam konsultovao, rekli su da deca, ma koliko to zvučalo paradoksalno, prihvataju stvarnost daleko lakše nego odrasli. Prihvataju stvarnost kakva jeste i to je kvalitet koji im pomaže da prežive, jer im on dozvoljava da veruju da su užasne stvari nešto normalno. Upravo se ovo i događa sa našim filmskim dečakom. On je spasen zahvaljujući otpornosti koja mu je omogućila da toleriše užas. I u samoj knjizi i u filmu taj dečak je svojevrsni simbol svih onih stotina hiljada dece koja su živela u ratu, lutala uništenom Evropom, izgubila roditelje. I sada je tako širom sveta gde god se dešavaju vojni sukobi. I upravo je to još jedna od veza teme mog filma sa današnjicom.