Slojevi ruske umetnosti

Nedavno objavljena knjiga „Paradigme ruske avangardne i postmoderne umetnosti”, u izdanju „Čigoja štampe” iz Beograda, autorke Amre Latifić uspešno povezuje i otkriva tri sličnosti i razlike u ruskoj umetnosti: stvaranje ruske avangarde od 1910. do 1932. godine i raskid sa tradicionalnim poimanjem umetnosti, zatim utapanje avangardista u nadirući socrealistički revolucionarni milje i ulazak ruskih umetnika u postmodernizam.Delo predstavlja detaljan presek društvenih i kulturnih dešavanja burne ruske istorije 20. veka. Autorka posebnu pažnju posvećuje ruskoj sklonosti ka kultu ličnosti i kultu ruske duše i duha, kao i uticaju zapadne kulture na razvoj ruske umetnosti minulog stoleća.       

Amra Latifić rođena je 1980. godine u Beogradu i trenutno je najmlađi doktor nauka u Srbiji. Godine 2002. diplomirala je ruski jezik na Filološkom fakultetu. Završila je interdisciplinarne doktorske studije pri Rektoratu Beogradskog univerziteta umetnosti, kod mentora Miodraga Šuvakovića. Tokom studija, usavršavala se u Rusiji i Italiji. Stalni je saradnik magazina „Zenit”, radi kao docent na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta „Singidunum” u Beogradu, a uz to je i apsolvent na studijama glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Zaigraće i glavnu ulogu u filmu „Žigosana” reditelja Saše Radojevića, koji bi u bioskopima trebalo da se pojavi do kraja godine.  

Koliko je ruski futurizam pratio razvoj evropske avangarde?

Recepcija futurizma u Rusiji je rezultirala nastankom avangardnog pokreta, kubofuturizma, od 1913. do 1915. godine. Zanimljiv je zato što je nastao kao kolažna smesa umetničkih postupaka kulture carske Rusije, kasnog ruskog simbolizma, folklornog primitivizma, anarhizma, francuskog kubizma, italijanskog futurizma i formalizma u književnosti. Za razliku od italijanskog futurizma, ruski futurizam nije imao striktno određene umetničke kanone i bazirao se na slobodnijem odricanju estetskih normi. Italijanski futurizam bavio se prikazivanjem industrijskog sveta, a ruski kubofuturizam išao je ka radikalnoj apstrakciji. Osip Brik piše da je u mnogim stvarima bio ispred svoje italijanske braće.

Socrealizam je bio reakcija na rusku avangardu. Koliko je to nanelo štetu ruskoj umetnosti?

Socijalistički realizam se u Sovjetskom Savezu razvijao uporedo sa avangardnom umetnošću da bi je,tridesetih godina, potpuno potisnuo. To je pravac u umetnosti koji se bazira na prikazivanju optimalne vizije novog socijalističkog društva. Kao stilska formacija koristi oblike prikazivanja koji prethode modernizmu, romantičarsku figurativnu ikonografiju 19. veka i realističko,herojsko prikazivanje novog društva. Dakle, situacija povratka na starije, prethodne modele prikazivanja jeste ugušila razvoj avangardističke eksperimentalne forme. Socrealizam je, sa druge strane, pokazao izvesne odlike antimodernističke koncepcije koja će se razviti u postmoderni na Zapadu nešto kasnije.

Koje su umetničke škole bile aktivne u okviru ruske avangarde?

Najpoznatija umetnička škola čiji je cilj bio da promoviše razvoj avangardnog umetničkog rada je „Viša umetničko-tehnička radionica”, nastala u novembru 1920. godine. Tu su, između ostalih, predavali Kazimir Maljevič, Vasilij Kandinski, Vladimir Tatljin, Aleksandar Rodčenko, Aleksandar Vesnin, Ljubov Popov i drugi. Sastavni deo nastavnog programa činili su umetnički eksperimenti, istraživanje nove forme, kolektivno stvaralaštvo. Kandinski je razvijao teoriju i praksu monumentalnog slikarstva.   

Kakva je veza između ruske avangarde i postmoderne?

Postmoderna epoha ne stremi ka stvaranju novog, već ka recikliranju postojećeg. Sudeći po umetničkim postupcima koji su se razvili u ruskoj avangardi u periodu između desetih i tridesetih godina prošlog veka, veza između ruske avangarde i postmoderne koja će se razviti na Zapadu u drugoj polovini XX veka vrlo je čvrsta. Standardi digitalnog filma začeti su u ranim eksperimentima filmske montaže. Brza montaža u video i reklamnim spotovima idejno je začeta i realizovana u filmu Džige Vertova „Čovek sa filmskom kamerom” iz 1929. godine. Može se reći da je avangardna vizija materijalizovana kroz kompjuter.

Kako se razvijao postmodernizam u Rusiji?

Ruska postmoderna je zadržala ozbiljnost i patetiku i mogla bi se definisati kao sinteza avangarde i socrealizma. Na primer, na slici Kosolapova „Lenjin – koka-kola” iz osamdesete godine prošlog veka suočavaju se ikonološki elementi ruske avangarde sa, tada aktuelnim, simbolima zapadnog sveta.

Kakva je aktuelna situacija u ruskom postmodernizmu?

Devedesetih godina se u Rusiji razvio pravac Novi ruski akcionizam. Nije koristio strategiju dekonstrukcije simboličkih prikaza masovne socrealističke kulture, nego konkretnu destruktivnu akciju u određenoj društvenoj instituciji, izložbi, muzeju, uličnom performansu. Oleg Kulik nastupa kao pas, nag, grize, laje i ujeda prolaznike. Aleksandar Brener sprejom piše po Maljevičevoj slici u Stedelijk muzeju u Amsterdamu. Njihovi gestovi nisu kolektivni već potpuno individualni, gotovo paranoični. Njihova etika je samorazarajuća i fetišistička, sa ciljem da pokažu osvetu Zapadu, ali i Rusiji – za beznađe socijalizma i postsocijalizma. 

-----------------------------------------------------------

Umetnici i vlast

U kom pravcu su ruski avangardni umetnici nastavili da se bave kreativnim radom posle Oktobarske revolucije? Da li ih je država sputavala ili su se pridružili zvaničnom kursu?

Ruska avangarda je bila direktno povezana sa represivnim državnim aparatom odmah po završetku Oktobarske revolucije. Tačno je da je posle Oktobarske revolucije avangarda stupila u savez sa novim boljševičkim režimom tokom perioda žestoke masovne represije. Nova sovjetska umetnost, po Lenjinovim rečima, zamišljena je kao deo opšteg zadatka partije, a orijentacija umetnika ka uniformnosti postala je vrlo bitna za legitimnost političke moći. Iza politike avangarde krila se težnja da umetnik treba da uspostavi diktaturu nad umetničkim institucijama, što će ubrzo i uraditi Maljevič, Tatljin, Kandinski, Rodčenko, Stepanova i drugi. Međutim, dolaskom Staljina na vlast umetničke i socijalne utopije avangarde razlikovale su se znatno od totalitarne staljinističke utopije u toj meri da ih je nova vlast potpuno zbacila, a avangardni umetnici i sami postali žrtve novog režima. Avangardni projekat je nova vlast proglasila nekompatibilnim i nemoralnim, i znatan broj umetnika tada je otišao u emigraciju.