Parodija kao kontra

POSTPOP POLITIKA
Muzička kompilacija „Šta treba maloj deci” („Kornet”, Beograd, 2007), na kojoj je uključeno sedam izvođača (Činč, Tobić Tobić Idol Mladih, Piknik, Elektrolasta, Horkestar, Radost, Krš), karakteristična je po parodičnosti koja prožima ceo album. Autori parodiraju pop-nasleđe (Elektrolasta, Radost), društvenu stvarnost (Tobić Tobić Idol Mladih, Krš, Činč), opšte klišee (Radost, Činč).

Parodija podrazumeva teatralnost, preterivanje koje se ruga konvencionalnom, dovodi u pitanje njegovu suštinu, izbegava njegov ideološki uticaj, okreće konvencionalne norme protiv njih samih. Džon Fisk, teoretičar popularne kulture, preterivanje je odredio kao višak semioze koji ima politički smisao jer se to prekomerno značenje odupire vladajućem sistemu vrednosti. Fisk još smatra da je preteranost karakteristika učesničke, opozicione, pop-kulture, a ima politički značaj zato što publiku čini aktivnijom, brišući razliku između izvođača i publike. Kreveljenje i glupiranje, upotreba psovki, kletvi, grdnji itd., što sve opisuje nastupe izvođača na albumu „Šta treba maloj deci”, vidovi su karnevalske prakse u kojoj Mihail Bahtin i Rolan Bart, takođe, prepoznaju političko značenje, zbog dekonstrukcije politizovanih konvencija. Naravno, kada se danas globalno govori o političkom značaju, u oblasti produkcije umetnosti/kulture, taj pojam više ne podrazumeva transgresivnost, odnosno mogućnost promene, kao što je to bio slučaj u istorijskim avangardama, već prevashodno otpor, samosvestan, kritički odnos prema okolnostima.

Teatralnost i preterivanje koji grade parodično značenje imaju granice u okviru kojih su funkcionalni. Što su suptilniji, rezervisaniji i prigušeniji, odnosno, što je razlika između označenog i označavajućeg manja, efekat parodičnosti je snažniji. Kada se parodija suviše odmakne od svog objekta, dakle sadržaja koji se parodira, njena suština zapravo iščezava jer se gubi značenje objekta koji se parodira. Drugim rečima, na albumu su najbolje pesme u kojima je to preterivanje suzbijenije, implicitnije (Krš, Činč, Elektrolasta), a najmanje je efektna tamo gde su granice preterivanja rastegnute preko svake mere (Tobić Tobić Idol Mladih).

Album „Šta treba maloj deci” je muzički heterogen. Uključuje elemente sintpopa (Elektrolasta, Piknik), nju vejva (Radost, Tobić Tobić Idol Mladih), folka (Činč), ska muzike (Krš), pri čemu svi ti stilski idiomi imaju parodičan smisao. Ovakva upotreba pop- obrazaca možda je najreprezentativnija u slučaju grupe Elektrolasta (pesme „Guzata tinejdžerka”, „Ćurov potencijal”). Ironično, subverzivno značenje retromuzičkih stilova, u slučaju Elektrolaste – zašećerenog europopa iz osamdesetih godina, uspostavlja se putem hiperteatralnog pevanja i samosvesno banalnih, sarkastičnih tekstova. Oni razobličavaju i problematizuju gomile stereotipa koji se odnose na formu i sadržaj pop-nasleđa, ali i na neka opštevažna, društvena pitanja.

U poslednjih godinu dana nesporno je došlo do reanimacije srpske nezavisne pop-scene koja je, negde od petooktobarskih događaja, bila mrtva da mrtvija verovatno ne može biti. Izvođači zastupljeni na kompilaciji „Šta treba maloj deci” čine jedan aspekat ove plime novih nezavisnih autora, specifičan po sirovijem pristupu, oslobođenom emotivnosti i esteticizma (parodija isključuje emocije). Može se reći da su na drugoj strani, a takođe u okviru ove renesanse srpske nezavisne scene, muzičari umerenije, estetizovanije, intimnije poetike. Njihov rad se, naravno uslovno, može definisati kao srpski indie pop, referentno nizu angloameričkih indie pop- potpravaca (britpop, dream pop, twee pop, shoegaze...). Ovde govorimo o veteranima koji su se nedavno vratili na srpsku scenu (Eva Braun i Lutke, uz Veliki prezir, koji su tu već duže prisutni), ali i o nizu novijih izvođača, relativno sličnog muzičkog opredeljenja (Rebelstar, Nežni Dalibor, Shiroko, Autopark, Superstudio, Inje, Supermint...). O njima ćemo posebno pisati.

Danas je, u globalnom kontekstu, uglavnom deplasirana podela na mejnstrim i nezavisnu (indie) produkciju. Osamdesetih godina, u okvirima postmodernizma, kao dominantne poetike poznog kapitalizma, zbrisane su granice između tzv. visoke i pop-kulture, elitističkog i masovnog stvaralaštva, mejnstrim i indie. Alternativa je postepeno integrisana u sistem kojem su bile neophodne injekcije novog, provokativnog pa i ekscesnog izraza da bi on, uopšte, opstao. No, u našim, prilično specifičnim, društveno-političkim okolnostima nije još došlo do razaranja tih granica, čak ni do formiranja stabilnog mejnstrim. Kao posledica abnormalnog društvenog stanja devedesetih godina, proces tranzicije, traženja i etabliranja novog sistema vrednosti i dalje bolno traje. To implicira i odsustvo kontinuiteta u produkciji, odnosno nemogućnost uspostavljanja postojanog tržišta kulture, tako da je nezavisnost srpskih bendova, o kojoj ovde govorimo, izvestan, ali dosta apartan slučaj u odnosu na neke globalne tokove. Kao takav, pripada složenom, protivurečnom, napetom polju diskusije.