Da li plaćate zajedno ili odvojeno

„Zahlen Sie zusammen oder getrennt?“

Ovo je bila verovatno prva, direktno nama upućena rečenica na nemačkom, nakon što smo moja tadašnja devojka, a sadašnja žena završili naš prvi restoranski obrok u Minhenu uz podizanje ruke tražili račun.

Rečenica koju tada nismo mogli da razumemo pa nam je konobar preveo na engleski da razumemo: „Da li plaćate zajedno ili odvojeno?“

Nijednom Nemcu nikada neće biti jasno zašto je ova, za njih potpuno smislena rečenica, za nas dvoje te večeri zvučala čudno, neprikladno pa čak i pomalo uvredljivo. Zar se takvo pitanje postavlja paru koji je u očiglednoj emotivnoj vezi? Ne delujemo mu dovoljno zaljubljeno? Zar mu izgledamo kao poslovni partneri na službenom ručku? Kasnije sam shvatio da to izgovara svaki konobar u Nemačkoj pre nego li donese račun.

„Platiš tačno onoliko koliko si pojeo i popio, kroz polusmeh mi je objašnjavao nemački kolega ne shvatajući tačno kakav je to moj problem sa tim pitanjem.

Neki kažu, zato što su takvi, zato i imaju. Nemam nameru da se bavim prednostima i manama takvih kafanskih manira, iako ne mislim da bi se neko obogatio ili osiromašio ako bi neko preplatio penu od piva prijatelju ili dobio usled loše matematike pola kobasice više.

Vremenom sam shvatio da otimanje oko računa i povici „ovo ide na mene“ ne spadaju u ovdašnji obrazac ponašanja. Njihovo ophođenje prema novcu sam prihvatio kao uobičajeno i kao ogledalo mentaliteta. I nisam verovao da odrazi iz tog ogledala i dalje mogu da me iznenade. Ali desilo se.

Negde u decembru javila mi se preko „WhatsAppa” dugogodišnja devojka gorepomenutog kolege Nemca. Želela je da mu za Božić pokloni degustaciju piva i da to bude sa mnom. Super. Volim pivo. Pristao sam i rekao da mi je drago što je mene izabrala.

Kaže cena je po osobi 39 evra i ona će da plati njegov a ja moj deo. U redu, odgovorio sam, a kroz glavu mi prolazi „Zusammen oder getrennt?“.

Znači, važi i za poklone. Ali nije problem, idem sa zadovoljstvom i dalje mi je drago što se za mene odlučila. Pitam je može li ona, pošto je već plan njen, da kupi karte na internetu a ja ću joj novac dati kasnije. Pristaje i pita koji mi termin odgovara. Planirali smo duži boravak u Srbiji za praznike te kažem da se vraćamo sredinom januara. Važi. Važi.

Kroz nekoliko dana mi stiže poruka da je kupila dve karte za degustaciju 16. januara. Ali nisam siguran da ću tada biti tu.  Datum povratka nije definitivno isplaniran.

- Ali rekao si da se vraćaš sredinom januara. Zato sam uzela za 16.01.

U redu, ne želim da se nerviram pred praznike. „Videću da li možemo da se vratimo pre 16. januara. Ako ipak, budemo tada i dalje u Srbiji, poklanjam moju kartu tvom dečku a on će sigurno lagano naći nekoga da sa njim besplatno ide na degustaciju. Važi. Važi.”

Posle desetak dana boravka u Srbiji sedim sa kumom u kafani. Stiže mi poruka od nje:

„39€  (ime i prezime) -  IBAN DE02 XXXX XXXX XXXX XXXX   Danke!“

Pa majka mu stara. Neću ti pobeći. Pokazujem kumu poruku i u besu prepričavam sve iz početka. Kum, koji već 15 godina živi u Beču, tamo je i studirao, gleda me tako iznerviranog i smeje se:

„Šta tebe nervira čoveče. ‘Alo, ona je Nemica! Šta očekuješ? Pa to je potpuno normalno!“

U redu, neću da se nerviram u vreme praznika. Otvaram aplikaciju „Commerzbank” i uplaćujem joj 39 evra. Bitte!

Posle Božića isplanirali smo povratak tako da se u Minhen vratimo 15. januara. Javljam joj. Kaže da se raduju, i ona i on.

Neposredno pred put ona mi ponovo piše:

„Prevarili su me. Mora da se doplati za rezervaciju još po 5 evra. Izvini.

IBAN DE02 XXXX XXXX XXXX XXXX“

Gledam u neverici i smejem se. Da li je ovo ipak previše? Šaljem poruku kumu:

- Je l` i za njih previše?

- Nije. Ali joj pošalji 4.99.

Uplatio sam joj pet evra i razmišljao o značaju tog iznosa za kućni budžet dvoje zaposlenih ljudi u Minhenu. Takođe sam razmišljao šta bi se dogodilo da sam poslušao kuma.

Degustacija je bila odlična. Kolega i ja popili smo po devet različitih vrsta piva. Da ne poveruje čovek da se svi ti napici različitih boja, gustina, jačina i ukusa klasifikuju isto – kao pivo.

Poslednje, deveto, bilo je posebno - kiselo pivo. I bilo je ekstremno kiselo. Taman da me podseti da je i prethodnih osam nakon cele priče pomalo kiselo.

Žarko Damjanović, Minhen