Konov imunitet

Sa licem čoveka od koga bi Srbi kupili polovni automobil, sigurni da nije vraćao kilometražu, epidemiolog Predrag Kon suočio se sa prvim zakonom srpskog usuda. Naciji koja je toliko posrtala, ostalo je da veruje samo u beli luk! To verovanje nije zasnovano na narodnoj medicini, koja kaže da će te virusi, kao lepe devojke, zaobilaziti kad se najedeš belog luka kao lubenice! To verovanje zasniva se na praznoverju da će, ako se najedemo tog narodnog leka, makar jedan od nas opstati, pored toliko vampira koji nam isisavaju dušu.

Zato je dr Kon toliko insistirao na socijalnom distanciranju: ako ostanu što dalje jedni od drugih, Srbi će samo tako preživeti. Ako počnu da se grle i ljube, na kraju balade, sledi izvestan kraj. Ako kojim čudom ne dobiju koronu, jedan drugom će zabiti nož u leđa. Ta tradicionalna pandemija u Srba, nakratko je uzdrmala i epidemiologa.

Ujutru, najavio je svoju ostavku i odlazak iz Kriznog štaba. Vojni, a potom civilni ekspert za borbu protiv epidemija, nije stekao lični imunitet od neukusnih kritika po „Fejsbuku” kojima je bio izložen od onih pametnjakovića koji veruju da društvene mreže postaju vrhunac demokratije i slobode mišljenja. Takvo verovanje jednako je izdavanju licence svakom blenti koji maše okolo skalpelom i sekirčetom, da se proglasi ekspertom građanske hirurgije. Hajde, čik, da vas takav aktivista operiše na otvorenom srcu?

Zašto ne bismo ostvarili i snove građanske arhitekture koja se rađa, pa da svakom ko je u JNA pravio Ajfelove kule od šibica, pružimo demokratsko pravo da projektuje most preko Dunava? Srećom da je tokom tog uzbudljivog dana doktor Kon vaskrsao, na seansi kod Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, mada verujem da se ovaj prvi bavio jačanjem imuniteta dr Kona. Vučić, naravno, nije pozvao Pecu, kako Kona nazivaju prijatelji, u Krizni štab zato što mu doktor peva ode radosti uz gitaru, već zato što poseduje autoritet zasnovan na znanju. Ili struci, što već postaje ofucana fraza državnih zvaničnika.

Ne treba imati iluzija. Kon je bio svestan da ne ulazi samo u borbu protiv smrtonosnog virusa, već i u političko blato, gde ne važi Ženevska konvencija. To podrazumeva da se vodi rat u kojem nema zarobljenika. Zato se toliko trudio da izbegava svaku politizaciju u javnim nastupima, ne libeći se da iznese pohvale vlastima kada su radile dobro, niti kritike kada bi primetio slabosti na prvoj liniji fronta. Ko ga dobro sluša, dobro ga razume. Zato je postao čovek kojem većina Srba veruje.

D. Stojanović

Ali, kod onog dela javnosti koja ne može da smisli Vučića, svaka persona od integriteta koja se nađe u njegovoj orbiti, pa makar bilo jasno da održava socijalnu distancu – a doktor Kon nije postao satelit iz ljubavi i interesa, već poziva države na mobilizaciju kako bi se suzbila pošast – prolazi kroz toplog zeca. O tome ponešto zna žena koja sedi pored Kona. Darija Kisić Tepavčević, sve vreme dokazuje da nije kriva što je lepa, a još manje što je stručna. Te dve osobine kod pojedinaca, a nakupilo ih se, ne idu jedno s drugim. Ili jedno, ili drugo. Najbolje, ni jedno ni drugo!

Znao je i nedavno preminuli Radomir Antić da smo nacija koja uspeh smatra neoprostivim grehom. Oživeo je posrnulu fudbalsku reprezentaciju, odveo je na Svetsko prvenstvo, sa oreolom trenera koji je od Atletiko Madrida stvorio prvaka Španije i osvajača Kupa kralja, dovevši do tada anonimnog Milinka Pantića iz Partizana. To je momak koji je od anonimusa postao zvezda Primere, pa su ga se u Beogradu tek tada setili. Sve dok u Španiji nisu postali božanstva, i Antić i Pantić su u Srbiji smatrani uglavnom pobačajima, Pantić naročito, jer su obesmišljavali postojanje takozvanih fudbalskih radnika koji mešetare i degažiraju što dalje svakoga ko poseduje talenat. Kako od njih, tako i od Srbije. Pantiću su još za života ispred stadiona Atletika podigli spomenik, a kada je Radomir Antić preminuo, španska „Marka” oprostila se od njega celom naslovnom stranom. Naslov je bio iskren: „Radomire, volimo te”, uz Antićevu veliku fotografiju. Španci su mu ukazali, očekivano, mnogo veću počast nego domaći mediji. Za zemlju izranavljenu koronom, smrt Radomira Antića bila je vest dana.

Ko se danas seća Dragoslava Avramovića, dekice sa cegerom nekonvencionalnog ponašanja koga je doveo Sloba na mesto guvernera da zaustavi rekordnu svetsku hiperinflaciju? Deda Avram je stabilizovao kurs dinara i postao toliko popularan, da je postao primer srpskog apsurda: sklonjen je sa Slobinog dvora, ali tu nije kraj. Kratko vreme bio je lider koalicije „Zajedno”, čak i viđen za budućeg premijera. Izdržao je mesec dana! Stari mudrac, ekspert Svetske banke, shvatio je da se iza ispolirane demokratske fasade kriju sujetni lideri u borbi za prevlast. Ekonomista nije želeo da bude moneta za potkusurivanje.

Zato mudri Kon insistira da se njegova ideologija zove epidemiologija. Znao je s kim će sve imati posla. Na jednoj strani, to je deo opozicione histerične javnosti, a na drugoj, visokopozicionirani Vučićevi ljudi koji ga posmatraju kao potencijalnu opasnost za njihove fotelje koje su stekli pobedom u takmičenju celivanja ruke. Vanredno unapređen u sanitetskog potpukovnika, epidemiolog zna da epidemije prolaze, ali odaje utisak čoveka koji je svestan da će opstati druga vrsta virusa protiv koje Srbi nisu pronašli vakcinu, niti će ikada postići kolektivni imunitet. Taj virus zove se zavist.

Ovo nije priča o doktoru Konu. Ovo je priča o nama.