Sunovrat socijaldemokrata

Drama Socijaldemokratske partije (SPD) kao da nema kraja. Najstarija nemačka partija, koja je u vreme Vilija Branta osvajala između četrdeset i pedeset odsto glasova, pala je prvi put, prema rezultatima istraživanja instituta Forza, realizovanog za potrebe televizije RTL i ilustrovanog magazina „Štern”, ispod dvadeset procenata.

Najstariju i nekad veliku „narodnu partiju”, koja je uživala široku podršku nemačkih građana – pojedinačno je bila najača parlamentarna stranka – trenutno deli samo pet procenata od najnovije partije na nemačkoj političkoj sceni, Levice.

Levica je po ovom istraživanju zabeležila, širom zemlje, dosad najbolji rezultat: u ovom času za stranku nastalu ujedinjenjem istočnonemačkih socijalista, Partije demokratskog socijalizma (PDS) i socijaldemokratskih „otpadnika” na zapadu, koji su nezadovoljni politikom bivšeg kancelara Gerharda Šredera u znak protesta formirali alternativnu izbornu listu Rad i socijalna pravda.

Zanemarljiv uticaj nezadovoljnika počeo je da raste tek kad su pozvali Oskara Lafontena, nekadašnjeg šefa Socijaldemokratske partije, pod čijim vođstvom je ova stranka došla, u koaliciji sa zelenima, prvi put na vlast posle dugih šesnaest godina i konačno uspela da „večitog kancelara” Helmuta Kola (CDU) pošalje u političku penziju.

Lafonten je pre njih napustio partiju – prvi predsednik koji je to učinio u njenoj istoriji dugoj gotovo vek i po – kao „superministar” u prvoj vladi Gerharda Šredera. U novom političkom „zavičaju” ponovo je „sevnula” zvezda nekada najperspektivnijeg i najambicioznijeg među čuvenim Brantovim „političkim unucima”. Pošlo mu je za rukom da ujedini levičarske nezadovoljnike sa zapadne strane i istočnonemačke socijaliste, s jakim uticajem i potporom na tlu nekadašnje Nemačke Demokratske Republike. Posle toga je „Napoleon iz Sara”, kako ga njegovi politički protivnici često titulišu, i karikaturisti rado crtaju, krenuo u, čini se, nezadrživ pohod: njegove partijske „trupe” su pobedonosno ušle u deset od ukupno šesnaest pokrajinskih parlamenata i pobedile na svim izborima, lokalnim i pokrajinskim, na kojima su učestvovale.

Ta činjenica dodatno dramatizuje ionako dramatičnu situaciju u Socijaldemokratskoj partiji: u njenom rukovodstvu bukti sukob oko pitanja da li sarađivati i ulaziti u koaliciju sa Lafontenovim „jurišnicima”, pod čijim stranačkim barjakom očigledno ima sve više socijaldemokratskih prebega, ili ih iz ideoloških razloga i ličnih animoziteta prema nekadašnjem lideru Lafontenu ignorisati.

Od konačnog odgovora na ovo pitanje – za sada su glasniji oni koji odbijaju saradnju sa Levicom – strahuju i konzervativci, iako njihove „akcije” stoje znatno bolje od socijaldemokratskih (za Uniju CDU/CSU glasalo bi, prema istraživanju koje smo spomenuli, 36 odsto birača): u ovom času samo teoretski moguća crveno-crveno-zelena koalicija – SPD, Levica i ekolozi – imala bi većinu u Bundestagu i velikom broju pokrajina.

Strah da bi to moglo da se dogodi objašnjava i nervozu s kojom su konzervativci reagovali povodom odluke SPD da imenuju univerzitetskog profesora Gezinu Švan za svog kandidata za predsednika republike (izbori 2009): Švanova bi mogla da pobedi sadašnjeg „vlasnika” najvišeg, ne i najznačajnijeg, položaja u zemlji Horsta Kelera samo uz podršku Levice.

Zanimljivo je, inače, da su na „uzlaznoj liniji” i ostale dve opozicione parlamentarne stranke, zeleni, koji bi u ovom času mogli da računaju sa 12 procenata, i liberali – sa 13 odsto glasova.