Odlazak Luisa Sepulvede

Luis Sepulveda (4.10. 1949 - 16.04. 2020), poznati čileanski pisac, novinar, aktivista i reditelj, koji je živeo u Španiji, preminuo je od posledica izazvanih korona virusom, u bolnici u Ovijedu, a posle povratka sa literarnog festivala u Portugalu.  Njegovo najpoznatije delo je „Starac koji je čitao ljubavne romane“, prevedeno na više od 20 jezika, prema kojem je snimljen i istoimeni film sa Ričardom Drajfusom u glavnoj ulozi. Znan je i po knjigama „Svet na kraju sveta“, „Dnevnik sentimentalnog ubice“, „Kajman“, te urnebesno humorističnim „Najgorim pričama o braći Grim“ u koautorstvu sa Urugvajcem Mariom Delgadom Aparainom. Kod nas, Sepulvedina dela objavljuje beogradska „Paideja“. Potisnik je više od 20 romana, putopisa, eseja. Njegov najnoviji roman, iz prošle godine, nosi naslov „Priča o belom kitu“.

Kažu da je Sepulvedin život bio dovoljan za nekoliko romana. Rođen je u Ovali, na severu Čilea. Bio je vođa levičarskog studentskog pokreta, dok je na čileanskom univerzitetu studirao pozorišnu produkciju, a u vladi, iz vremena predsednika Salvadora Aljendea, bio je zadužen za izdavaštvo. Posle vojnog puča u Čileu, državnog udara iz 1973. godine, koji je na vlast doveo Augusta Pinočea, uhapšen je, mučen. U zavoru je proveo dve i po godine. Oslobođen je uz zalaganje nemačkog ogranka organizacije Amensti internešenel i držan je u kućnom pritvoru. Uspeo je da pobegne i da se iz pozadine priključi otporu. Pošto je bio ponovo pritvoren, dobio je 28 godina robije zbog izdaje i subverzivnih aktivnosti. Ponovo je reagovao nemački ogranak Amnesti internešenela, pa je njegova kazna preimenovana u egzil.

Putovao je Latinskom Amerikom, osnivajući pozorišne trupe u Ekvadoru, Peruu i Kolumbiji. Učestvovao je u istraživanju Uneska, 1978. godine, o posledicama kolonizacije na stanovništvo Amazonije, živeći godinu dana sa Indijancima Šuarima. Godine 1979, pridružio se internacionalnoj brigadi „Simon Bolivar“, koja se borila u Nikaragvi, a posle uspeha revolucije koja je okončala diktaturu porodice Somoza, počeo je da radi kao novinar i nastanio se u Evropi.

Od 1982. do 1996. godine živeo je u Nemačkoj, a od 1996. u Španiji. Pored španskog, govorio je engleski, nemački, italijanski i francuski, Latinsku Ameriku doživljavao je  kao o multikulturalni i višejezični kontinent, gde markisam, koji je propovedao, nije primenjiv na ruralnu populaciju.  Početskom 80-ih godina 20. veka pridružio se ekološkom pokretu Grinpis.

Bio je osnivač iberijsko-američkog sajma knjiga u Španiji, pisao je za El pais, kao i za italijansku štampu, dobitnik je nagrada za poeziju, kao i međunarodnog priznanja za pozorište španskog radija i za kratkometražni film televizije Španije. Od Francuske Republike dobio je priznanje Viteza umetnosti i književnosti i postao je počasni doktor Univerziteta u Urbinu, u Italiji.

El Pais piše o Sepulvedi kao o autoru čija dela ne biste hteli samo da čitate, već i da njega srdačno pozovete u svoju kuću, na večeru... Podseća da je bio i veliki svetski putnik. Njegove avanturističke knjige nastavljaju tradiciju devetnaestovekovnog romana Žila Verna, zagovarajući vrstu „neo-egzotizma“, kako je to definisao izdavač Gustavo Gerero. To je Luisa Sepulvedu povezalo sa kulturnom javnošću u Francuskoj, gde je stekao veliku popularnost, a zatim je postao omiljen i šire.

Delio je nacionalnost, egzil u Španiji i internacionalni uspeh sa Robertom Bolanjom, doduše piscem drugačijeg usmerenja. „Obojica pripadaju generaciji koja je žrtvovala živote za levičarske ideje Latinske Amerike“, rekao je Gerero.

Za El Pais, Sepulveda je jednom izrekao veliku istinu: „Dobar roman kroz istoriju bio je priča o gubitnicima, zbog toga što pobednici sami pišu svoju. Na piscima je da budu glas zaboravljenih“.