Ništa bez cenkanja

Nije još to ona stara dobra Zemunska pijaca – tezge su poluprazne, iz poznatih razloga ograđene sigurnosnom folijom, prodavaca nema kao ranije, a i kupci nisu brojni kao što je to umelo da bude. Utisak je da su svi još oprezni i da prvoga dana nisu u nekom velikom broju pohrlili na jednu od najpopularnijih gradskih zelenih tržnica.

Ipak, pažljivom posmatraču ne može da promakne da na pijaci ima svega što priroda ovih dana nudi. U manjoj količini od uobičajene, ali ima. I cene su slične onima od pre zatvaranja.

– Nema ovde profitera, onih koji bi da zbog situacije sa epidemijom na brzinu zarade više nego što im pripada. Takvi ne dolaze na pijacu, oni prodaju skupu robu iz kamiona. Lično sam jedva čekao da dođe ovaj dan jer dolazak na Zemunsku pijacu za mene je ritual. Čini mi se da poznajem sve prodavce, znam ko je na kojoj tezgi, sa nekima se i družim – priča građevinski preduzimač Nebojša Jakovljević, kome priroda posla dozvoljava taj luksuz da svakoga dana u prepodnevnim satima može da dođe na pijacu.

Kao i na svakoj drugoj, tako i na Zemunskoj pijaci tržište dele nakupci, ali i poljoprivredni proizvođači. Iz Drugovca kraj Smedereva juče ujutru, kao i mnogo puta ranije, stigla je Vesna Ilić.

– Trenutno prodajem robu sa Kvantaša, ali za nekoliko dana ovde će se naći proizvodi iz moje bašte. Biće graška, boranije i spanaća. Do tada će se valjda i atmosfera malo popraviti, ljudi će se opustiti. Ma, sigurna sam da će sve biti kao i što je bilo – uverena je Vesna.

Iz Gornje Trešnjevice kraj Aranđelovca stigao je Mirko Stijović. Poslednje tri godine prodaje svoje povrće na Zemunskoj pijaci i ne pamti da je bilo loših dana poput jučerašnjeg. Na njegovoj tezgi glavica belog luka je 50 dinara, tikvice staju 150, karfiol 220, brokoli 280, isto kao i mladi krompir.

Utisak je da je najživlje oko tezge Ružice Carić iz Slanaca. Sa obe strane sigurnosnog najlona dobro raspoloženje – kupci strpljivo čekaju u redu, padne pokoja šala kao u „stara” vremena, a Ružica ne krije zadovoljstvo jer posao joj ide dobro.

– Evo, vidite, ne mogu da stignem. Mušterije su me se uželele i navalile na moje proizvode. Znate, gledam ovo povrće i imam utisak da ono nekako nema dušu ako nije na tezgi. Džaba sva ta internet prodaja i dostava na kućnu adresu. Ljudi vole da svojim očima vide ono što kupuju. Gledaju boje i tako hrane mozak. Neki i ne kupuju, svrate, pitaju pošto je i idu dalje. Cenkanje je obavezno, to je suština svake pijace, bez toga nema ništa – priča Ružica Carić, čija porodica već šest decenija prodaje na Zemunskoj pijaci.

A ako je Zemunska pijaca po nečemu posebna onda je to svakako riblji deo ove tržnice. Pančevci Vladimir Pešić i Dragan Sušić su stari dunavski alasi. Od juče su ponovo na Masarikovom trgu, za svojom tezgom prepunom sveže dunavske ribe. Cene nisu menjali – smuđ je 1.000, som 700, a babuška i bela riba 200 dinara po kilogramu. Na njihovim licima ipak nema izraza nekog preteranog zadovoljstva.

– Slabo ide ovaj prvi dan – iskren je Vladimir. – Valjda narodu treba malo vremena da se ponovo na nas navikne, da vidi ovu svežu ribu koju smo jutros izvadili iz mreže, koja se još koprca u gajbama. Nadamo se da će kako vreme prolazi biti bolje za sve. Težak je ovo posao, celodnevni. Deo dana smo na reci, deo na pijaci. Za odmor nema mnogo vremena...

I tako protiče prvi radni dan na Zemunskoj pijaci. Naizgled uobičajeno. Ipak, maske preko lica, zaštitne rukavice na rukama, ljudi koji s mukom pokušavaju da se ne približe jedni drugima – sve to govori da pošast još nije prošla.

A proći će...