Doktoru Miodragu Laziću u čast

Pre nego što sam počeo da pišem ovaj tekst čitao sam delove ratnog dnevnika doktora Miodraga Lazića. Niko ne može da ostane hladan posle rečenica koje tamo pročita. Pišem, a ispunjavaju me dva osećanja – žalost i stid. Žalost što su Srbi izgubili takvog čoveka, a stid što do vesti o njegovoj smrti nisam ni znao da je on postojao. Prijatelje s kojima razgovaram o doktoru Laziću obuzima neverica kad im kažem da nisam do sada znao za njega, s obzirom na to da sam i sam od prvih dana rata i raspada SFRJ, koliko god sam mogao, nastojao da pomogne u nesreći Srba koja nas je po ko zna koji put zadesila.

Od 1993. više puta sam boravio na teritorijama zapadnih srpskih zemalja, a naročito na sarajevskom ratištu: Ilidži, Vogošći, Rajlovcu, Neđarićima, Ilijašu, Hadžićima... Ali, na moju sramotu, ime doktora Lazića nisam zapamtio. Na moju sramotu, što mi je sada jasno, jer za njega nisam mogao da ne čujem. Možda sam ga i upoznao, jer su tribine koje sam tamo držao bile masovno posećene.

Mali je broj ljudi koji nisu bili vojnici, kao što nisam bio ni ja, a koji su hteli da idu u ove delove sarajevske regije, jer je borbena linija bila, na primer, na pedesetak metara od hotela „Hercegovina” na Ilidži. Sećam se da mi je jedan od lokalnih srpskih komandanata rekao da čak i većina novinara koji, navodno, izveštavaju sa ratišta uopšte nisu dolazili u Sarajevo, nego su izveštavali sa Pala, na osnovu priča koje su im davali pres-biroi. Dakle, doktor Lazić je operisao na kilometar-dva od mesta gde sam bio, ali ja njegovo ime nisam zapamtio.

Doktor Lazić je bio jedan od najvećih heroja ratova 1991–2001. Junak ne manji od pukovnika Lisice s kojim je probijao koridor. Ali on je stalno probijao koridor, za razliku od pukovnika Lisice. Operisati na prvoj liniji, a onaj ko je bio na sarajevskom ratištu jasno zna da je to stvarno bila prva linija, ravno je ulozi onoga ko predvodi vojsku koja brani napadnuti narod. A istina je da je srpski narod posle uspostavljanja demarkacije na početku rata u Sarajevu bio napadan i da se branio.

Istovremeno, doktor Lazić je važniji čovek za srpski narod od svih nas koji smo o tome pisali i pokušavali da titansku borbu sarajevskih Srba podržimo rečju i perom. Sećam se, trebalo je u pomenutim mestima da promovišem svoju knjigu „Od Islamske deklaracije do verskog rata u BiH”. Trebalo je formirati ekipu za to. Nažalost, kad su čuli da će promocije biti u dometu snajpera, većina onih koji je trebalo da govore je odustala. A ja sam morao da slažem suprugu gde idem. Na kraju smo ostali samo ja i još jedan promotor koji je pristao da ide sa mnom. Ne spominjem mu ime jer on to ne voli, pošto je kasnije prešao u takozvanu antiratnu opciju, gde mu pominjanje šta je radio za vreme rata ne bi bilo na korist.

Zašto ovo pišem? Radim to zbog toga što ovakvih kao ja ima stotine. I mi nismo nikakvi junaci. Ima hiljade pisaca. Ali onih koji bi, kao Đura Jakšić, mogli da kažu: „Ćutite, ćut’te...!/ S perom u ruci/ stekô sam sebi u rodu glas;/ s krvavom sabljom na bojnoj muci/ bolji sam bio – bolji od vas!” – takvih nema.

Doktor Miodrag Lazić bio je takav. Ono što ću sada reći govorim hladne glave. Sve, bukvalno sve što sam napisao, svako predavanje koje sam održao, sve to ne vredi samo jedne jedine operacije koju je dr Lazić obavio. Što je još važnije, nije vrednije ni od jedne neuspele operacije. Svaka takva operacija koja nije uspela da spasi život ranjenom detetu ili vojniku, čak i vojniku suprotne strane, a neprijateljskog vojnika zarad čojstva treba operisati isto kao i našeg, vrednija je od sve moje pisanije. A da ne pominjemo trogodišnju Snježu koju je granata u Vogošći kontuzovala, koja grli doktora Lazu, plače i traži cucu.

Takvih ljudi skoro da i nema. Doktor Lazar je epski lik, Kosovka devojka u muškom izdanju. I najvažnije, mnogi junaci to postaju u trenutku. Kad posle analiziraju šta su uradili, sami sebi priznaju da pri punoj svesti to više nikad ne bi ponovili, mada obmanjuju sagovornike da je to njihov karakter i da bi se uvek tako ponašali.

Za razliku od njih, doktor Laza je dobrovoljno, svakog minuta, svakog sata, svakog dana, svakog meseca, pet godina činio ono što je Stevan Sinđelić učinio samo jednom. Pet godina je opaljivao kuburu u bure baruta. Jer oko njega su padale granate, a on je operisao. S nogom u gipsu, pod bolovima, neprekidno pet godina.

Zbog toga bi svaki čovek, kad odaje priznanje doktoru Laziću, to valjalo da učini na način koji bi doktor voleo. On je bio vernik. U kući mu je, kako nam dokumentarni film o njemu prikazuje, jedan zid bio prekriven ikonama pred kojima je gorelo kandilo. Zato bi svaki poštovalac, bez obzira na to da li je ateista ili vernik, trebalo da pri spominjanju imena doktora Lazića ustane, prekrsti se i kaže: Bog da mu dušu oprosti i nek mu je laka srpska zemlja!

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista