Prvi maj bez radničke klase i tradicionalnog uranka

Čikaška pobuna radnika ugušena je krvi, ali je taj prvi maj 1. maj 1886. ostao jedan od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji. Američki ideološki osvešćeni drugovi, iscrpljeni užasnim uslovima rada, zahtevali su osmočasovno radno vreme i humaniji odnos poslodavaca. Policija nije imala takvu klasnu svest. Pucala je u demonstrante. Ubrzo je buntovne sindikate preuzela mafija, tako da su njihova prava zastupale italijanske i irske porodice, u dilu sa vlasnicima sredstava za proizvodnju.

Jedno od radničke dece bio je Alfons Gabrijel Kapone. Otac mu je bio berberin, a majka švalja. Mladi Al Kapone nije imao sklonosti ka odbrani radničkih prava, već se prilagodio zakonima tržišta usred velike depresije. Postao je šef čikaškog podzemlja i kralj prohibicije. Čikago je, umesto rodnog mesta svetske radničke revolucije, postao simbol gangstera i švercovanog viskija.

O velikom radničkom ustanku nije snimljen nijedan veliki film, o Al Kaponeu na desetine. Valjda je Holivud želeo da sakrije gde je klicala revolucija, a sužnji ginuli za nju.

Ideja pobune „prezrenih na svetu” se, međutim, proširila tamo gde je Karl Marks najmanje očekivao. Pobedom boljševika u carskoj Rusiji i stvaranjem Sovjetskog Saveza, 1. maj postaje jedna od najvažnijih tekovina Crvenog oktobra. Izvozom revolucije, stigao je i kod nas. O toj epohi poslednje tri decenije govori se sa podsmehom, pa se mahom šale s ikonografijom nekadašnjih fabrika gradova sa podšišanim travnjacima, upravnim zgradama koje su podsećale na sveže okrečene zatvore, ispred kojih bi stajao bilbord sa nabildovanim šljakerom u radničkom kombinezonu i tabelom sa ciframa iz novog petogodišnjeg plana s podsećanjem na prošlogodišnje oborene rekorde u proizvodnji. Svake godine, za 1. maj, u fabrike bi stizao šef gradskog ili republičkog komiteta, deca u pionirskim maramama pevala su revolucionarne pesmice, a komitetlija bi nabacio nekoliko fraza o industrijalizaciji i izvozu.

Pažljivo bi ga slušao prevejani čiča s pivskim stomakom, koji je prošao sve opake partijske i privredne škole, presekao crvenu vrpcu i svečano otvorio novu pokretnu traku. Možda ti tipovi nisu bili naročiti stilisti, ali i pored takve vodviljske ikonografije, industrija je bila sve, samo ne komedija. U osvit krvavog građanskog rata i početka turbo-kapitalizma, krajem 1989. godine, Srbija je imala 1,1 milion industrijskih radnika.

Ako su za išta krivi, crveni su pogrešili što su razvijali domaću auto-industriju. Masovnom kupovinom novih „fića”, radnici su osetili dašak buržoaske dekadencije, pa su za prvomajske praznike, umesto da ih slave u odelima, noseći zastave na gradskim trgovima, krenuli sa porodicama na izletišta. Tako nastaju prvomajski uranci koji proslavi Međunarodnog praznika rada oduzimaju ideološki karakter i pretvaraju ga u svojevrsnu radničku slavu, sa mnogo gostiju. Bez prisustva sveštenika. Kako je s vremenom radnička klasa nestala u cunamiju tranzicije, koja večno teče, te ima sve odlike revolucije, ali u obrnutom smeru, jer se društveno bogatstvo preliva u džepove stotinak porodica koje postaju vlasnici kako države, tako i sredstava za proizvodnju, naslednici trudbenika u 1. maju vide jedini dan koji ih podseća na srećniju prošlost. Otuda takvo masovno hodočašće mladih na uranke koji se pretvaraju u masovne žurke i roštiljijadu, uz dim, muziku i uglavnom, neuračunljivo ponašanje. Naravno da omladina ne peva Internacionalu, već narodnjake. Prvomajski uranci, paradoksalno, postaju sve masovniji, kako radnička klasa nestaje, kao da prezreni u Srbiji time iskazuju svoj neartikulisani bunt, zalivajući ga, mahom, mlakim pivom.

Ko bi ih, uostalom, organizovao u ideološki svesnu masu? Levičarske partije su zadržale samo svoje programe na hartiji ili na stranačkim sajtovima, ali se, sve redom, bave oplođivanjem kapitala. Od Marksa su najbolje savladali lekcije o stvaranju ekstraprofita. Sindikati su marginalizovani ili potkupljeni i njihova aktivnost se bazira na kratkim i nerazumljivim saopštenjima koja šalju novinskim agencijama.

Masovnost prvomajskih uranaka je poslednjih godina toliko velika da bi hodočašće ovoga vikenda moglo da ugrozi zdravlje čitavog stanovništva u doba korone. Interesantno je da ni lideri dela opozicije koji traže ukidanje policijskog časa  ̶  kao da su odjednom postali Engelsi – i vlast koja je svesna nervoze građana usled drastičnih mera zabrane kretanja, ne primećuju revolucionarni potencijal prvomajskih uranaka. Kao što su slepi kod očiju i naslednici nekadašnjih vlasnika za proizvodnju. Oni bi samo da založe roštilj, osunčaju se i puste muziku.

Postoji li nekakav anonimus, politički egzotik, koji veruje u svetsku revoluciju, u pravilnu raspodelu društvenog bogatstva, u smrt kapitalizma i u ideju o tri osmice kao životnom idealu svakog čoveka čiji je mozak veći od trešnje? Diše li negde oko nas zabludeli ratnik internacionalizma koga ne prisluškuju, u koga ne sumnjaju i koga niko neće moći da kontroliše? Postoji li potencijalni lider radničko-seljačkih masa koji je samo čovek senka, koga ne poseduju ni službe, ni multinacionalne korporacije, ni Džej Pi Morgan Čejs banka? Čak i da postoji, gledali bi ga kao da je popio gajbu piva na eks. Zato je 1. maj, zapravo, parastos za radničku klasu!