Kako danas žive naslednici Alije Sirotanovića

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Kako tri decenije od odlaska komunizma žive naslednici Alije Sirotanovića u zemlji koja je izrodila nekad najboljeg udarnika u SFRJ? Kako se u žilavim tranzicionim vremenima prema radnicima ophode država i vlasnici kompanija i gde su na lestvici ugodnog života smešteni oni koji u novom društvenom i vrednosnom sistemu rade najteže i najgore plaćene poslove u BiH, a koji su nekada, kako se to kroz setu sve češće čuje, sa daleko više dostojanstva i pokliča dočekivali prvomajske uranke i Međunarodni praznik rada?

Danilo Milanović u Banjaluku je došao iz Novog Travnika (FBiH), gde je pre rata radio kao montažer kranova. Živi od oko 200 evra penzije stečene na poslovima na kojima je zbog rizika zarađivao veliku platu. Kada je silom prilika izbegao iz rodnog mesta, dočekao ga je novi grad, ali i novi sistem, u kojem je petnaest godina radio bez dana uplaćenog staža. Iako će ove godine zbog pandemije izletišta biti pusta, ubeđen je da radnici nemaju razlog za slavlje. „Radnika pre rata ni sud nije mogao da otpusti! Danas zaposlene otpušta ko kako hoće, dok rade za bednu platu. Teško je naći krivca, okolnosti nisu crno-bele, ali se vlasti od 1995. nisu oznojile da radniku ponude dostojanstvo”, ispričao je Milanović za „Politiku”.

Alija Sirotanović, rudar iz Breze poznat sa jugoslovenske novčanice, obožavan od dvadeset miliona ljudi, u ono vreme je odbio ponude da uzme stan, novac i nagrade, izgovorivši reči koje će postati svojevrstan moto jedne epohe, kada je zatražio samo da radi još više za svoju zemlju. Sem što te zemlje odavno nema, nema ni većine preduzeća, kolektiva i rudnika u kojima su radili oni kojima je Sirotanović bio uzor, a i priča o čoveku koji je obeležio jedno vreme iz današnje perspektive i sistema zadešenih „vrednosti” pre bi se smatrala sumanutim incidentom.

Vremešni Banjalučanin Ile Jandrić ubeđen je da od raspada Jugoslavije radnici nemaju ni razlog ni volju da praznuju. Oni su, kaže on za naš list, obespravljeni, a sve je podređeno onima koji jure za novcem. „Uzeli smo sa Zapada sve ono što ne valja, a ono što treba – nismo. Sloboda na papiru ne čini život. Nestalo je kritične populacije. Nekada je radnik bio cenjen, svaki student je dobijao posao, ali se našlo dovoljno njih da 1968. nateraju Tita da ustukne. U opštoj sluđenosti, danas ne znamo ni da se borimo za ono što nam istinski treba. Mladi misle da se sve rešava u kladionici, a bez muke i rada nema života.” Nekada je, kaže, svako dete sa sela moglo postati doktor nauka, a danas se diploma kupuje. „Svi smo odgovorni i nemam objašnjenje kako je moguće da imamo tako pametne ljude, a da toliko lutamo.”

U Banjaluci je prvi radnički uranak organizovan 1906, u vreme Austrougarske, a nemalo potom i prvi štrajk. Kada je posle Drugog svetskog rata radnička klasa preuzela vlast, Prvi maj slavio se masovno, a hroničari uz široki osmeh podsećaju da su radnici u Jugoslaviji od zore gradskim orkestrom pozivani na izlete u prirodu.

Iz današnje perspektive, bezmalo mitski izgledaju sećanja radnika iz 20. veka i sada već istorijska priča o Aliji Sirotanoviću koji je toliko voleo svoj posao da je od Tita tražio samo veću lopatu kako bi mogao da iskopa više uglja. Radnici u rudarstvu danas zarađuju prosečnih 635 evra, oko 150 evra više od proseka. Zaposleni u trgovini i preradi manje od 400 evra, dok građevinci imaju prosek od 335 evra.

Ko je zakazao?

Ekonomista Zoran Pavlović za naš list kaže: „Položaj radnika je bio na niskom nivou i pre tegova koji su im stavljeni zbog situacije s pandemijom i oni ne mogu da ostvare uslove za pristojan i dostojanstven život u ovoj zemlji”.

Na pitanje o radnim uslovima u jeku epidemije virusa korona jedna banjalučka kasirka za naš list ispod maske progovara: „Dobili smo ponudu da potpišemo za deset odsto manju platu ili da nas proglase tehnološkim viškom. Marketi rade u jednoj smeni, i ta smena nam traje deset i više časova. Posla je daleko više nego do pre nekoliko meseci, plate su smanjene, a deo radnika je otpušten.” Doduše, u nekim marketima isplaćeni su i stimulansi, a lekari i policajci dobili su državnu pomoć od po 500 evra, ali oni nisu jedini koji su se našli na dugačkom spisku onih koji su u prvim redovima borbe protiv virusa korona.

Ranka Mišić, predsednica Saveta sindikata RS, za „Politiku” kaže da radnici ovaj Prvi maj dočekuju sa strahom i dosad najvećom bojazni da bi ionako niske plate i radna mesta mogli biti ugroženi. Taman kada se, kaže, počeo ukazivati optimizam, nakon što je krajem minule godine došlo do rasta najniže plate u RS i većih primanja u pojedinim granama, stigla je pandemija i briga da bi radnici, po običaju, na kraju mogli izvući najdeblji kraj.

„Da nije ovakva situacija imali bismo protestnu šetnju, sa zahtevom za povećanje najnižih plata. Sada nam je primarno da sačuvamo radna meste i postojeće plate. Prognoze nisu ružičaste, moramo da tražimo rešenja, čekamo da se otvore granice i da se izborimo s pretnjom urušavanja BDP-a i standarda građana, a verujem da je to moguće uz dobre mere”, rekla je Ranka Mišić.

Mit o čoveku i junaku socijalizma izgrađen je paralelno s drugim vrednostima Sirotanovića – čovek velikog srca, patriota, drugar i prijatelj, skroman i od države poštovan. I dok se tri decenije kasnije ta vremena mahom posmatraju samo kroz prizmu strateških nacionalnih grešaka i posrnuća, olako se – čuje se sve češće – prelazi preko sentimenta koji generacije iz tog vremena imaju prema načinu na koji se država odnosila prema radnicima i građanima.

Možda tada i nije slučajno nastao mit o žitelju Breze, u kojoj žive i Alijini potomci, koji se i danas s ponosom sećaju priče kako je čuveni rudar jula 1949. pobedio Rusa Alekseja Stahanova u iskopavanju uglja. Za osam sati udarničkog rada, sa svojih osam kamarata iskopao je 152 tone uglja, odnosno 253 kolica, prebacio normu za 215 odsto i srušio dotadašnji Stahanovljev rekord za 50 tona. Postao je svetski rekorder u iskopavanju uglja.

Kada ga je Tito upitao šta bi voleo da mu ispuni, Alija je odgovorio: „Voleo bih samo veću lopatu, da možemo bolje i više da radimo i brže izgradimo našu zemlju.” Novi stan u Brezi je odbio, rekavši da ima kuću nadomak Breze i da stan daju nekome ko nema smeštaj. U Kragujevcu su mu ponudili da izabere auto po želji, Alija je pokazao – crvenog fiću. Mediji se povremeno sete priče koja danas izgleda kao fikcija, pa su jednom prilikom preneli reči medicinske sestre koja je radila u bolnici gde se Alija lečio. „Kad god bi neko ušao u sobu u kojoj je ležao, Alija bi ustajao iz kreveta i pozdravljao ga. Bez obzira na to da li je to bio lekar, medicinska sestra, servirka, čistačica... Iako je bio bolestan, nije mu nikada bilo teško da ustane, poštovao je sve ljudi i pre svega posao kojim se oni bave”, ispričala je doktorka Jasmina.