U godini velikih gubitaka treba slaviti život

Živim u Australiji, na malenom ostrvu 80 kilometara južno od Brizbejna. Moja terasa je nad okeanom, preko puta malog rezervata ptica. Plava dubina, brčkanje delfina, pogled moje kuce i mir cvrkutave prirode. Zahvalna sam Bogu što sam okružena decom i prirodom, kaže Merima Isaković opisujući svoju izolaciju koja je usled pandemije virusa korona, postala planetarna pojava.

Nekad poznata glumica, koja se posle saobraćajne nesreće posvetila psihologiji, odselila se još devedesetih godina na Novi Zeland, gde je doktorirala i posvetila se novoj profesiji. Od 2010. godine, sa sinom živi u Australiji gde kao klinički psiholog ima svoju privatnu praksu.

Potvrđuje nam da Australija i Novi Zeland u ovoj situaciji dosta mudro održavaju balans.

– Novi Zeland je zemlja skromnih, kreativnih i praktičnih ljudi. Odmah su zatvorili granice i evo zaustavljaju širenje virusa. Kvinslend takođe. Australija je kasnila nekoliko koraka, šokirana iznenadnom erupcijom epidemije u velikim lukama. Brzo su zatvorene granice i primenjene mudre mere pripravnosti. Narod prati upozorenja, a državne uprave obrazlažu informacije bez panike i uz dužnu brigu prema stanovništvu pružaju punu podršku zdravstvenim radnicima – opisuje naša sagovornica tamošnju situaciju i potvrđuje da se svi pridržavaju pravila.

– Uz neophodne zdravstvene provere Australija i Novi Zeland obezbeđuju pristupačnu zdravstvenu podršku na svim nivoima, naglašavajući bezbednost lekara i medicinskih sestara koji su u prvim redovima najvećeg rizika. Otvorene su samo bolnice, apoteke, prodavnice namirnica, klinike opšte prakse i frizerski saloni. Restorani su zatvoreni, ali se hrana može naručiti. Svi koriste alkoholni gel za ruke i šetaju poštujući razmak od minimum jedan i po do dva metra. Starije osobe, trudnice i svi mi sa bilo kakvom istorijom oslabljenog imunog sistema držimo se savesno u privatnoj izolaciji, pa izlazimo samo kada nam je neophodno radi šetnje, kupovine ili posete lekaru – kaže Merima Isaković, koja je otvorila privatnu praksu 2010. godine u Kanberi, a 2014. i na Zlatnoj obali, odakle sada radi od kuće.

– Nisam napeta bilo gde da radim. Punim srcem se usredsredim na ljude kojima je potrebna pomoć i koji žele da im se pomogne, neizmerno poštujući poverenje koje su mi ukazali. Mogućnost da pomognemo je privilegija i odgovornost – naglašava.

Mnogi se sećaju, kako filmova i pozorišnih predstava u kojima je igrala, tako i njene neobične sudbine kada je kao jako mlada, posle teške povrede kičme u saobraćajnoj nesreći, počela svoju bitku da ponovo stane na noge. Do 20. godine igrala je u više filmova: „Ljubav i bijes” (1978), „Jovana Lukina” (1979), „Neka druga žena” (1980)... Ljubitelji pozorišta pamte njenu ulogu u „Hamletu” sa Radetom Šerbedžijom, kao i onu u „Staklenoj menažeriji” u BDP-u, u kojoj je igrala posle saobraćajne nesreće – u kolicima.

U kontaktu sa umetnošću i umetnicima je uvek, pa i sada.

– Evo uživam onlajn sa Duškom Dragičević, našom predivnom primabalerinom, gledajući umetničku čaroliju probe baleta na balkonu. Publika smo mi, kuce i ptice. Izolacija ne narušava neprekidne niti – kaže.

O tome koliko će sve ovo promeniti svet, a koliko nas, Merima Isaković ima vrlo odlučan stav:

– „Ovo” ne menja svet. Ljudi menjaju. A mi ljudi se menjamo koliko izaberemo, odlučimo i kako dozvolimo. Vreme velikih kriza je apel čoveku da pogleda unutar svoga duha. Ko stvarno jesmo i kakvi želimo da budemo. Unutar nas je budućnost i ogledalo kojem ne možemo lagati, osim ako smo ga već razbili u komadiće sebičnih ambicija i odluka. Stoga, ne treba da dozvolimo da strah od „ovoga”, „onoga” ili bilo kojeg „trećeg lica jednine” menja svet i nas. Mi možemo da izaberemo da se probudimo u novom jutru sopstvenog izbora.

 Spoznali smo, kaže naša sagovornica, da je ljudski rod, iako ne svojom voljom, konačno dao priliku živoj prirodi da odahne i da se obnovi od nebrojenih (ne)ljudskih agresija, kao i to da priroda bez nas može ali da mi bez nje ne možemo. Godine bolnog i velikog nauka postaju godine buđenja i obnavljanja, tvrdi ona i dodaje da u ovoj godini velikih gubitaka treba slaviti život: barem jedna beba je rođena, barem dvoje ljudi je iskreno zaveštalo ljubav jedno drugom, barem troje ljudi je preživelo terminalnu bolest...

– Život pokazuje da gotovo sve ima limite. Samo su bezuslovna ljubav i sebična glupa ignorantnost dve bezgranične pojave. Na nama je da izaberemo koju ćemo slediti. Koje seme sejati i koje plodove žnjeti. Ako tražimo mudrost, naći ćemo je u tišini naše duše. Tamo smo i mali i veliki. Tamo čujemo i dodirujemo damare zdrave prirode. Tamo ćemo pronaći sebe. Danas, kada se svet zaustavio, imamo priliku da čujemo i nađemo nas dobre koje smo negde zagubili. Duboko u nama nalazi se naše čisto biće. To biće treba da menja nas u bolji svet. A mi to možemo – poručuje Merima Isaković.