Paklena šećerlema Amerike

UOČI PREMIJERE 

Od našeg dopisnika 
Vašington – Kada je „Boga pakla” (premijera ovog komada zakazana je za sutra u Ateljeu 212) trebalo postaviti na njujoršku scenu, pred same predsedničke izbore 2004, Sem Šepard, poslednji kauboj među piscima, naterao je reditelja, glumce, šminkere i kostimografe da u razotkrivanju američkih imidža, mitova i maski, zajedno sa njim rade gotovo za džabe. Nije nikada ni krio da se glumom, scenarijima, i pisanjem tekstova u holivudskim filmovima bavi samo da bi „imao od čega da živi”, a da su mu daske jedina prava životna preokupacija.

 Na njima je u prethodnih 40 komada (iako nominovan, nikada nije dobio Oskara, ali je za „Pogreb deteta” dobio „Pulicera”) iz šarki silovito izbacio kapiju američkog rascvetanog doma. Iza vrata je pronašao očeve i sinove, majke i kćerke, ujake i tetke, miksere i tostere, veš-mašine i frižidere, kreditne kartice i čekove, viski i čips… Svi su oni leteli i lupali se u smućkanom razbijenom svetu onoga što se spolja pred rascvetanom fasadom zove američka porodica. Ali tu najvišu kliširanu vrednost u moralnoj hijerarhiji, Šepard je, kao tortu sa mnogo kora, rasekao i rascepkao, isfilovao je višespratnim naslagama frustracije: nikad dovoljno novca, seksa, ambicije, oružja, nasilja, jela…

Šepard te likove briljantno (po preovlađujućoj oceni kritike), ne štedeći ni humor, ni kataklizmičke opomene, ni žuč, ni beketovski apsurdne dijaloge, servira na malim scenama Njujorka, San Franciska, Bostona, Vašingtona… Ali veličanstvene himere američkog mita koje pod umetničkim perom isparavaju u neopipljivim dimnim pramenovima, s godinama su se smanjivale dimenzionalno. U „Bogu pakla”, koji je premijerno izveden u jednom malom njujorškom Studiju za školu drame na Grinič Vilidžu oktobra 2004, američki ideal usukao se na četvrtasti kolačić glaziran šećerom obojenim u plavo-crveno-belu zvezdastu i štraftastu američku zastavu. Čitava zemlja pretvorena je u tu majušnu šećerlemu, artikal za prodaju, reklamu, potrošnju. Ako se posvetite traganju da shvatite, šta bi još ova slatka maštarija trebalo da predstavlja, to je već nepatriotski gorko. Podobnije i udobnije je uživati, kupiti i progutati zvezdano štraftasti kolačić… Ne primetiti da je prodavac, u stvari, zloglasni trgovac ljudskim životima.

Svi pakleni biznismeni

No, iako je u „Bogu pakla” prepoznata osuda rata u Iraku, republikanske agresije na ceo svet, tortura koju „dobri momci” izvode nad „zlim teroristima” u ćelijama Abu Graiba, Šepard je posle premijere odbio da se uključi u poslednje dane predsedničke kampanje.

Svi oni, i republikanci i demokrati su biznismeni, „Bog pakla” nije ni o jednima ni o drugima. Oni, neka se nose…Ja ne glasam, ja pišem komade, rekao je Šepard, kada su ga na tipičan novinarski način upitali da „konkretnije” odredi poruku svog novog dela. Da je za trenutne brzometne potrebe (u današnjem svetu sve se svodi na brzometno konzumiranje) sažvaće i kaže da li je mislio na Buša ili na Kerija, na republikance ili demokrate…Možda bi, da je imenovao prodavca šećerleme, bolje prošao, bolje bi se i sam prodao. Ali to nije u njegovom stilu.

Dejvid Korins kao scenograf prvog njujorškog izvođenja „Boga pakla” pre četiri godine, napravio je od pozornice odmah prepoznatljivu „Šepardovu zemlju”. Čista farmerska kuća, doterano isheklana, pa ipak, nešto tu harmoniju srednjeg zapada ruši od početka. Neke biljke su nenormalno iždžikljale, nešto govori da krov prokišnjava. U miran američki dom ulaze zloslutni zvuci. Teško je naći nešto što zvuči i izgleda više američki od ove tihe, postojane samodovoljnosti. Pa ipak, ispostavlja se da su oni, oni koji još uvek žive na farmi i od farme poslednji retki primerci svoje vrste. Jer, vlada plaća svim njihovim komšijama da se manu tih poslova. Kako je scenografijom nagovešteno na samom početku, harmonija će biti razbijena dolaskom nametljivog uljeza iz administracije…

Odavno se Šepard pripremao da napiše priču o mirnom bračnom paru na srednjem zapadu, čiji život postaje pakao dolaskom nezvanog gosta sa strane. Nikako mu nije to polazilo za rukom, dok mu se u glavi nije stvorio lik misterioznog ultrapatriote Velča (Tim Robins), zaljubljenika u plutonijum. To je jedan od onih slučajeva da ne možeš da ispišeš priču, dok ne stvoriš glavnog (anti)junaka, rekao je autor. 

Hladni rat je bio bolji

„Kako mi duboko nedostaje hladni rat”, poverava se američki domaćin u ovom nostalgično otrežnjujućem urnebesnom udaru koji možda bolje od američke, razume inostrana publika.

Šepard je lično iskusio hipokriziju američke idile i pre 11. septembra. Otac mu je bio vojnik, a potom pijanac, u porodici su se dešavale svađe i tuče. Volelo se oružje iako su se propovedale idila i harmonija. Zahvaljujući ocu „uspeo sam da shvatim vojnički mentalitet. U njemu postoji apsolutna vera u nasilje kako bi se nametnula tuđa volja”.

Mnogo puta je rekao da najbolje stvara dok putuje a ne zna gde će da stigne. Kad jednom sebi odredi cilj, večiti putnik prestaje da uživa u drumu. Poznato je da ima strah od letenja, ali da voli zemlju, naročito na srednjem zapadu. Ovaj američki odmetnik, koji je u mladosti menjao žene i prijateljovao sa mnogim zvezdama (Bobom Dilanom na primer), sadašnju suprugu Džesiku Lang upoznao je još osamdesetih. Sa njom ima dvoje dece i živi povučeno na ranču u Minesoti. Tek ponekad pojavi se na elitnim partijima u nekom većem gradu. I tada među „Armani” odelima i sjajnim toaletama odskače svojom kožnom crnom jaknom, rolkom, i nezainteresovanim pogledom. Iako je u umetnosti zasijao razotkrivanjem američkih mitova, onaj o njemu i dalje je autentičan. Ostao je donekle zagonetan, što je za današnju publiku najbolji magnet.