Subverzivni crnoberzijanac duha

REMBOOVI ŠKOLSKI DANI  
Dok je njegov brat Frederik školu doživljavao kao neprijatnu bolest od koje će se po sili stvari izlečiti oko osamnaeste godine, Artur je školu tretirao kao profesiju. Da bi stekao pristup zabranjenim autorima, kakav je bio Katul, upustio se u poslovni poduhvat: nudio je da, za mali procenat, đacima koji žive u internatu kupuje knjige. Odlazio je u knjižaru u svojoj rodnoj kući, uzimao na kredit koju god knjigu je hteo, čitao je u postelji ne rasecajući stranice, da bi je sutradan zamenio za knjigu koju je i trebalo da kupi. Rezultat: zarađeni novac i poznavanje nedozvoljene literature.

Legenda o pesniku koji je prezreo redovnu platu zarad Umetnosti predstavlja uvredu Remboovoj ingenioznosti. U zatvorskoj ekonomiji škole on je bio alternativni dobavljač. Razvila se crna berza domaćih zadataka, pa se neko vreme činilo da ona čak podiže opšti akademski nivo. Bogati učenici, uz to i lenji ili nesposobni, unajmljivali su Artura Remboa da im piše domaće zadatke iz latinskog. Na času matematike on bi tiho ispisao nekoliko pesama na latinskom, na istu temu. Svaki od tih domaćih zadataka imao je osoben stil, prilagođen mušteriji. Kad su na času čitali svoje kupljene domaće zadatke, ti glupi đaci zvučali su kao apsurdno briljantne parodije samih sebe.

Nije nam sačuvan nijedan od tih krivotvorenih zadataka – sa mogućim izuzetkom jedne pesme na latinskom objavljene u časopisu Moniteur de l’Enseignement Superieur, a čiji je autor Alfred Mabij, jedan inače sasvim prosečan učenik iz Remboovog odeljenja. Međutim, nešto sredine devetnaestog veka.

Ova uslužna manufaktura koja parazitira na obrazovnom sistemu predstavlja izvanredno dostignuće za jednog petnaestogodišnjaka. Rembo je odlično prepoznavao zahteve tržišta, a sopstveni nastup je pažljivo proračunavao. U memoarima njegovih drugova iz odeljenja čitamo da je već tada posedovao onu mešavinu teatralnosti i nezainteresovanosti koja obično prerasta u legendu. Svakog meseca bila je neka nova priča o Rembou. Ponekad je pisao isti domaći zadatak na tri jezika, francuskom, latinskom i grčkom, sve u stihu. Na časovima matematike nastavniku je davao pesme umesto rešenih jednačina. Ugledajući se na knjigu svog oca, Grammaire Nationale sa komentarima, svom razrednom je uručio detaljan spisak stilističkih grešaka u Boaloovom spisu L’Art poétique (1674) – koji se inače smatrao apsolutno autoritativnim merilom ispravnosti pesničkih radova. Ovim je za tri godine pretekao vodećeg virtuoza među tadašnjim pesnicima, Teodora de Banvila, koji će svojim radom Petit traité de poésie française (1872) postaviti smernice škole l’art pour l’art i izložiti shvatanje prema kojem je Boalo obična trapava neznalica.

Za Remboa, Collège de Charleville predstavljao je scenu. Na šestočasovnom regionalnom takmičenju 1869, na kojem je pobedio, od 6 do 9 izjutra pravio se da spava pružen preko stola, ne pišući ništa. Kad ga je upravnik nervozno upitao za razlog, rekao mu je da je propustio doručak. Poslali su domara da donese korpu s jelom. Rembo je natenane doručkovao, ponovo se pružio po stolu, a u trenutku kad je časovnik počeo da odbija podne predao je svoju pesmu, dovršenu i bez ijedne greške. Četrdeset godina kasnije upravnik se tome još uvek nije mogao načuditi.

(...)

Kao petnaestogodišnjak, Rembo je imao više poštovalaca nego prijatelja, ali veština kojom je pisao donela mu je položaj cenjenog pripadnika svoje škole, miljenika nekolicine školskih starešina koje su, kad se sve sabere, rado ignorisale to što ovaj nagrađivani đak zanemaruje matematiku, čita nedozvoljene knjige, pušta kosu, ili čak to što je jednom prilikom druga iz odeljenja gađao rečnikom. Frederik, na koga je pala optužba da je nacrtao nastavnika istorije kako se kupa “bez smokvinog lista”, to što je i dalje išao u školu dugovao je svom bratu. Njega su smatrali “lenjim i loše naravi”, ali je upravnik bio “sklon popustljivosti”, kako izveštava školski inspektor:

Brat ovog polaznika dnevne nastave je najbolji učenik u školi – mladi Rejmbo (sic), jedan od naših nagrađenih đaka. Ako bismo ga izbacili, sigurno bi otišao i njegov brat, što bi bio izuzetno velik gubitak za školu.

Prvi znaci otvorene subverzivnosti u Remboovom delu zapravo otkrivaju želju da autor potvrdi svoje mesto u društvenoj zajednici škole. Da bi imperijalne vlasti uverio u svoj beskompromisni konzervativizam – a verovatno i da malo uštedi na nastavničkim platama – Collège de Charleville se udružio sa obližnjom bogoslovijom. Stariji mladići koji su se pripremali za sveštenički poziv sad su imali zajedničke časove sa gradskom „nižom klasom”. Svaka učionica postala je francuski parlament u malom: nervozni ménage represivnih klerika i reformama sklonih liberala.

To vežbanje kohabitacije naglasilo je razlike koje su do tada bile trivijalne. Bogoslovi su postali još naduveniji i izveštačeniji; počeli su da nose burmutice i da love ideološke greške u predavanjima svojih nastavnika. Đaci-svetovnjaci postali su još profaniji, pušili su cigarete i izražavali ateističke i liberalne ideje. Nešto od tog prkosnog stava može se prepoznati u ranim Remboovim stihovima: u pesmi „Les Premières communions” devojka koja se pričešćuje žali se kako je još “podilaze trnci od gnjilog Isusovog poljupca”, a u „Le Châtiment de Tartufe” opat masturbira “dok bezubim ustima balâvi Vjeruju”.

Budući jedini učenik sposoban da nadjača bogoslove u akademskoj borbi, Rembo je postao školski šampion. Da nije bilo njega, uručivanje godišnjih nagrada pretvorilo bi se u redovno ponižavanje. Hiljadu osamsto šezdeset devete osvojio je osam prvih nagrada, uključujući nagradu za „Religijsko obrazovanje”. Dodatnu slavu stekao je kad je u nepriliku doveo nastavnika istorije, opata iz bogoslovije. Postavio je pitanje o gledanju Crkve na religijske ratove, masakr na dan svetog Bartolomeja i na inkviziciju. Prvu nagradu iz istorije očigledno je potpuno zaslužio. Godine 1870, što možda i nije iznenađenje, parada njegovih nagrada (sedam prvih mesta) bila je umrljana slabim „četvrtim mestom” iz istorije. Rembo je sve većom brzinom prevazilazio nastavni program. Rečenica iz jednog od njegovih eseja izazvala je mali šok u čitavoj školi: “Mara i Robespjere, mladi vas čekaju!”

Neće mladi morati dugo da ih čekaju.

Grejam Rob

S engleskog preveo Ivan Radosavljević

(Odlomak iz šireg teksta koji objavljuje Beogradski književni časopis)