Jednim klikom do kulture onlajn

Širom sveta kultura je ovih dana dostupna onlajn. Biblioteke i arhive otvorile su svoje fondove, kinoteke na svojim kanalima puštaju filmove, pozorišta snimljene predstave... Da li je sve baš tako jednostavno mogu da objasne autori radova objavljenih u zborniku „Budućnost prošlosti”, gde nemački stručnjaci pišu na temu kulturnog nasleđa pred izazovima digitalizacije.

Čitalac dobija pregled kako se kulturno nasleđe dokumentuje i umrežava u Nemačkoj, koji su pravni okviri za njegovo arhiviranje i pronalazi odgovor na pitanje kako da Evropa doživi digitalnu renesansu umesto da upadne u „digitalni mračni srednji vek”. Priređivači su Paul Klimpel i Elen Ojler, a zbornik, u izdanju Narodne biblioteke Srbije, sa nemačkog je prevela Dobrila Begenišić.

Gete je govorio da se u bibliotekama osećamo kao da smo okruženi velikim kapitalom koji tiho daje neprocenjive kamate. Staviti te kamate na raspolaganje što je moguće većem broju ljudi zadatak je ustanova koje su obavezne da čuvaju kulturno nasleđe, navela je Monika Griters, poslanica u Bundestagu. Ona smatra da zahvaljujući digitalizaciji sadržaji postaju dostupni i onima koji retko posećuju muzeje i biblioteke, pa je ulaganje u ovaj sektor, smatra, važan cilj kulturne politike.

U saradnji sa Nemačkom digitalnom bibliotekom nastao je centralni pristupni portal koji nemačkim ustanovama kulture i nauke, a njih je oko 30.000, pruža mogućnost da predstave svoje fondove i da ne budu „samo” čuvari nasleđa, već i garanti demokratske participacije.

Za Hermana Parcingera, predsednika Zadužbine pruskog kulturnog nasleđa, neosnovan je strah da će „aura originala” biti izgubljena i da će kao posledica dodatnih izvora informacija posetioci prestati da odlaze u muzeje ili da će izostati korisnici biblioteka. Štaviše...

‒ Bez strategija za čuvanje digitalnih sadržaja postoji opasnost da oni u roku od 15 godina više ne budu upotrebljivi i da veliki deo bude izgubljen. U nemačkim ustanovama kulture nalazi se više od 500 miliona istorijskih fotografija. Danas se očekuje da se sve nađe na mreži, da je kvalitet slike optimizovan za svaki korisnički uređaj. Pravni aspekti (pravo na sliku, pravo na navođenje imena, prenos vlasništva nad izdanjima) moraju da se uzmu u obzir. A tu je i plaćanje nosiocima autorskog prava u slučaju publikovanja ‒ navodi Parcinger.

U Uneskovoj Povelji o zaštiti digitalnog nasleđa iz 2003. piše: „Svetsko digitalno nasleđe je u opasnosti da bude izgubljeno za potomstvo. Digitalna evolucija je previše brza i skupa za vlade i institucije da bi išle u korak sa vremenom i bile obaveštene o strategijama zaštite. Pretnje ekonomskom, društvenom, intelektualnom i kulturnom potencijalu nasleđa – kao temeljima budućnosti – nisu potpuno prepoznate.”

S tim u vezi istoričar umetnosti Bernhard Serekse u zborniku podseća da su video-trake nastale pre 20 godina danas ugrožene pošto se više ne proizvode uređaji koji bi ih podržali. Čuvanje digitalnih fotografija zavisi, kaže, od toga da li će novi hardver i softver biti kompatibilni sa starim verzijama. Takođe, najveći deo nasleđa koje je sedamdesetih godina 20. veka pohranjen na diskete danas se ne može spasiti.

Autorsko pravo jedan je od najvećih izazova u oblasti digitalnog kulturnog nasleđa. Kada na delu sarađuje više autora oni stiču autorska prava. Firme koje su stekle prava na korišćenje dela mogu otići pod stečaj, a dela čiji autorski status nije razjašnjen ne smeju da se koriste jer je to strogo kažnjivo, navedeno je u zborniku.

Tomas Drajer, profesor građanskog prava, ukazao je da pre stavljanja knjiga onlajn, biblioteke moraju da pitaju za dozvolu autora. Čak i kada su muzeji, dodaje, nabavili izložena dela moraju da pitaju nosioce autorskih prava da ih učine dostupnim posredstvom interneta. I virtuelni obilasci muzeja zahtevaju pribavljanje svih prava za delo koje se prikazuje, piše Drajer.

Silvija Asmus, direktorka nemačkog Arhiva egzila 1933–1945, navela je da je prilikom preuzimanja njihovih tekstova, važno i da li je tekst potpisan imenom autora, pseudonimom ili nije potpisan, jer postoje precizna pravila korišćenja tih izvora.

‒ Arhiv ima digitalni projekat „Jevrejska periodika iz doba nacističke Nemačke” ali je razjašnjenje pravnog statusa autorstva tekstova bilo nemoguće zbog količine materijala. Nemačka nacionalna biblioteka zato ova dela može da ponudi jedino u čitaonicama, a samo ona za koja su autorska prava istekla stavlja u slobodni pristup ‒ kaže Silvija Asmus.

Peter Frenc iz Zadužbine pruskog kulturnog nasleđa smatra da je ova ustanova u obavezi da posredstvom interneta olakša korišćenje digitalnog kulturnog nasleđa u nauci i obrazovanju. Naglašava da digitalni fondovi za koje ne postoje dodatna prava trećih lica treba da budu slobodno dostupni, naročito za istraživanje i učenje u školama, i u svrhe privatnog informisanja. Naveden je i primer Rijks muzeja u Amsterdamu, koji je zbog rekonstrukcije bio zatvoren 10 godina. Urađen je sajt muzeja sa 150.000 reprodukcija koje su besplatne za preuzimanje s tim da muzej čuva i slikovne podatke boljeg kvaliteta i njih naplaćuje.

Digitalizacija kulturnog nasleđa, zaključuju autori, zahteva velike investicije, ali, smatraju da to vredi truda. Širok pristup znanju donosi prednosti obrazovnom sistemu, razvijaju se nove tehnologije, a digitalizovani materijal postaje pogonska snaga za inovacije i osnova za nove usluge u oblasti turizma i obrazovanja.