Glasanje pod maskama

Možda je u pravu doktor šaljivdžija Branimir Nestorović, kada kaže da su plavooki Srbi potomci vanzemaljaca, ne locirajući tačno planetu odakle su babe i dede aterirale na Zemlju. Kampanja za parlamentarne izbore 21. juna izgledaće kao da su birači i nosioci lista pali s Marsa. Nosiće maske, mnogi i vizire, a ako ozonirani prođu kroz ordinaciju Željka Mitrovića voziće se na rolerima. Ko se zakašlje ugroziće regularnost izbora, jer će ostali na biračkim mestima zbrisati kući.

Da li će članovi biračkih odbora i kontrolori navući skafandere ili će samo održavati socijalnu distancu od dva metra? Ako posle pipanja svakog listića budu prali ruke, izborni rezultati će stići negde na jesen. I kampanja će potvrditi paranormalne teorije harizmatičnog doktora. Zamislite izbore u Srbiji bez masovnih mitinga i kolona autobusa, s tek nekoliko desetina pristalica na trgovima i eventualni pokušaj kampanje od vrata do vrata, u kojoj bi stranački aktivisti bili tek nešto manje omiljeni od Jehovinih svedoka.

Stranke koje su za bojkot glasanja ili njihovo beskonačno odlaganje, umesto oduševljenja Tanjom Fajon, energiju treba da usmere kako bi se domogli Tesline vremenske mašine koja putuje kroz vreme u kojem neće biti Vučića. Ali prvi diplomata EU Đuzep Borelj već je poručio da bojkot nije opcija, što je jednako čestitki koja je iz Brisela stigla Tomi Nikoliću u pet posle podne, tri sata pred zatvaranje biračkih kutija. Ondašnji šef naprednjaka je pravo sa stiropora aterirao na Andrićev venac, odakle je iselio Borisa Tadića. U međuvremenu je štrajkovao glađu u zgradi parlamenta, pokriven ćebetom, dok mu je Vučić merio pritisak, iako na predsedničkim izborima 2012. godine, koliko je poznato, nije bilo korone. Tada Vučić i Nikolić nisu bili socijalno distancirani. I ti izbori su podsećali na naučnu fantastiku. Besni taksisti slušali su Radio Fokus, jedinu naprednjačku medijsku oazu, i urlajući komunicirali s prijemnikom bez uključivanja u program, kao u niskobudžetnim filmovima Džona Karpentera.

Istraživači javnog mnjenja Tomi nisu davali nikakve šanse, previđajući kako se otcepljenom krilu radikala dogodilo iznenadno proviđenje. Nisu odlazili kod vlaških vudu-baba, već kod političkog operativca za specijalne operacije Mikija Rakića, uzgred, najbližeg Borisovog saradnika, pa je Amerika, umesto velike satane, postala klub dragih prijatelja, dok Berlin, Brisel, London i Šesta flota više nisu bili legitimne mete za omiljenu disciplinu bacanje kamena s ramena. Demokrate su, pred ponoć, po objavljivanju izbornih rezultata, zaista izgledali kao da su pali s Jupitera, poraženi od naprednjačkih bića proevropske orijentacije.

Merenje temperature na glasanju u Južnoj Koreji, 15. april 2020. (Foto EPA-EFE/Kim Hee-Chul)

Posle nekoliko godina, sličnu sudbinu doživeo je i Toma Nikolić, putujući u suprotnom smeru. Ali planeta na koju se naselio još nije otkrivena. Od kada je odustao od kandidovanja za drugi predsednički mandat 2017. godine, a razloge njegovog povlačenja znaju samo on i Vučić, možda negde u Srbiji naletite na „tomovaču”, ali na samoizolovanog Nikolića nećete sigurno. Oduvek mi je Šumadinac ličio na mudraca. Biće da je predvideo koronu tri godine ranije.

Sloba Milošević nije imao proročke moći kada je raspisao predsedničke izbore pre roka, za 24. septembar 2000. godine. Možda je sam sebi presudio zato što je čitav teret kampanje pao na Milutina Mrkonjića. Mrka je zaista obnavljao silne porušene mostove posle agresije NATO-a, uglavnom za pešake lakše od 100 kilograma, ali je bilo važno pred Slobu staviti crvenu vrpcu i dati mu makaze u ruke. Srbima kao Srbima, i slobistima i antislobistima, za sve politički pogrešne poteze krive su žene. Naročito Mira Marković. Pred sudbonosne izbore pre dve decenije bile su dve. Pridruženi član porodice bila je tadašnja generalna sekretarka SPS-a Gorica Gajević. Sloba je, doduše, znao da opozicioni lideri u DOS-u očima ne mogu da se gledaju, pa kad su, hteli ne hteli, izabrali Voju Koštunicu za zajedničkog kandidata, u čijem su kastingu značajnu ulogu imali Amerikanci, Milošević je verovao da ima lak posao. Naročito je imao u vidu svoju izbornu matematiku u kojoj su jedan plus jedan jednako 11! Sloba nije imao ambiciju da bude Pitagora, već je računao na rezervoar sigurnih albanskih glasova iz tipičnih, njemu lojalnih mesta, poput Drenice, Junika, Orahovca, Podujeva. Verovatno se setio ponovljenih izbora za predsednika Srbije decembra 1997. godine, kada je Milan Milutinović pobedio Vojislava Šešelja u drugom krugu. Posle oružane pobune OVK, Šešelj je cinično poručio predsedniku Milutinoviću da ode u Junik i smiri svoje birače.

Miloševićevi dvorjani uspaničili su se kada su videli da previše Srba dobrovoljno ide na mitinge DOS-a i sve zaljubljenije gleda u Koštunicu, iako se tadašnja medijska mašinerija trudila da opiše Voju kao salonskog političara, sposobnog da okupi samo mačke, komada devet.

Koji izbori u Srbiji, uostalom, nisu sudbonosni i paranormalni? Možda su to izbori za predsednika Srbije na jesen 1992. godine, kada su kandidati bili Vojislav Koštunica i Miroljub Labus. Kampanja je bila sterilna i bez međusobnih uvreda, što je kulminiralo njihovim televizijskim duelom od koga su uzbudljiviji Bergmanovi filmovi. Ponašajući se kao da su u Švedskoj, nisu privukli na birališta više od 50 odsto upisanih birača. Voja je imao najviše glasova, ali nedovoljno da postane predsednik Srbije. Manje je važno to što se premijer Zoran Đinđić potrudio da što više ljudi ostane kod kuće. Bili su to prvi neuspešni izbori za šefa države. Zato ih gotovo niko i ne pamti. Koštunica i Labus su zaboravili da se na izbore u našoj avliji ne odlazi kao u amfiteatar, nego kao u oktagon!

Zato nas u junu čeka nešto daleko uzbudljivije. Prvi put i glasači i kontrolori će biti maskirani, a da ne budu osumnjičeni za krađu glasova. Možda takav proces postane lekovit za našu demokratiju. Naročito ako se biračima meri temperatura.