Siromaštvo – bolest koja ne jenjava

Kako će izgledati život posle pandemije? Ljudi se pitaju da li će se vratiti starim navikama i svakodnevici, da li će smeti da se zagrle s prijateljima, da sede u kafićima, a nekima je vrlo važno i da li će ići na letovanje. Mnogo tekstova i medijskih izveštaja posvećeno je tim izazovima. Psiholozi, sociolozi, lekari, pripadnici raznih profesija razmatraju šta će biti kada izađemo iz (samo)izolacije. To jesu normalna i očekivana pitanja, no treba imati na umu i dve važne zagrade kada se ta pitanja postavljaju i promišljaju. Prvo, pandemija u drugom delu sveta tek počinje, a drugo – za ne tako mali broj građana (koji su nam fizički mnogo bliži) sutrašnji dan neće biti dan u kojem će odahnuti i vratiti se starim navikama. Ova kriza produbila je socioekonomske razlike i pukotine koje već postoje, te nikako ne možemo govoriti o jednako lagodnom povratku na stari život svih građana. Ugroženost najsiromašnijih možemo posmatrati na dva nivoa: unutar pojedinačnih država, ali i između razvijenih i nerazvijenih zemalja.

Kako izgleda slika pandemijske krize u nerazvijenim zemljama, u kojima se kolaps tek očekuje? Najvažniji faktori u sprečavanju širenja virusa i lečenju posledica infekcije su socijalna (fizička) distanca i snaga zdravstvenog sistema u zemlji. Ne treba posebno naglašavati kakvi su medicinski kapaciteti u npr. afričkim zemljama, gde je i inače stopa smrtnosti (naročito dece) velika, upravo zbog neadekvatne medicinske zaštite. U nekim od tih zemalja blizu 50 odsto stanovništva nema pristup tekućoj vodi, pa se postavlja pitanje kako da peru ruke (da ne idemo dalje u sve higijenske mere koje su neophodne). To su zemlje u kojima se i dalje umire od gladi i nemanja osnovnih lekova i higijenskih sredstava.

Izlišno je dakle govoriti kako o merama prevencije, tako i o mogućnostima adekvatnog lečenja. Ali ne zaustavlja se spirala deprivacije samo na nivou nedostatka osnovnih medicinskih i higijenskih sredstava i uslova za život i lečenje. Pogledajmo kako stoji ekonomska stabilnost pojedinca. U Indiji velika većina ljudi živi od sive ili crne ekonomije i od nadničenja. Drugim rečima, ako građanin Indije, ili na primer Pakistana ili Bangladeša, ne izađe na ulicu da potraži posao, te večeri on i njegova porodica vrlo verovatno neće imati šta da jedu. Ako imamo na umu taj kontekst, može li se uopšte govoriti o karantinu i socijalnom distanciranju?

Nisu samo nerazvijene zemlje posebno ugrožene. U lošem položaju su svi siromašniji slojevi građana i u ostalim (pa čak i razvijenim) zemljama. Mnogi su ostali bez posla i moraju da traže drugi (ako mogu da ga nađu); oni koji su radili loše plaćene poslove dodatno su finansijski opterećeni kupovinom zaštitnih sredstava, a postoje i čitave grane delatnosti koje su naprosto stale. Dok je ceo svet promovisao slogan „Ostani kod kuće”, neki naprosto nisu mogli to da priušte, već su morali da rade da bi preživeli. Posebno ugrožene kategorije građana su one koje su to i inače: samohrane majke, nekvalifikovani radnici, prekarijat, beskućnici, osobe s invaliditetom... Ekonomisti upozoravaju: radiće se na pomoći velikim kompanijama, dok će najsiromašniji opet (u najvećem broju) ostati bez podrške.

Toma Piketi, jedan od najpoznatijih ekonomista na svetu, kaže da je pandemijska kriza samo ogolila već postojeći (duboko nepravedni) neoliberalni kapitalistički model globalnog funkcionisanja. Ono što se dešava sada samo je logična posledica višedecenijske akumulacije na jednoj strani sveta i u rukama manjine, uz minimalno ulaganje u održivost zdravstvenih i socijalnih sistema širom sveta, a naročito u najugroženijim područjima. Drugim rečima, ovo je naša realnost i u redovnim uslovima, samo se klasne razlike sada mogu videti „kao na dlanu”.

Piketi se nada da će pandemija dovesti do tektonskih ideološko-ekonomskih potresa i da će se konačno staviti znak pitanja na nekontrolisano i ogromno bogaćenje manjine u odnosu na većinu koja manje ili više grca u nemaštini. Kaže da to pitanje treba uputiti Donaldu Trampu i Emanuelu Makronu, koji su u svojim kampanjama obećavali zaštitu ekonomskih magnata i fiskalne povlastice najbogatijima. No, pitanje je jednako upućeno i opoziciji u tim zemljama, koja bi takođe trebalo da razmisli o tome da li ima alternativu surovoj društvenoekonomskoj politici koju vode vladajuće elite. Ovi problemi se svakako ne mogu rešiti na nivou jedne zemlje. Virus nas je podsetio na krhkost globalnih granica i neophodnost promene čitavog sistema da bi se uspostavila makar ravnoteža, ako ne i pravednost.

Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista