Naučili smo da češće peremo ruke

Koliko nam je vremena bilo potrebno da poslušamo savete lekara, počnemo da nosimo maske i rukavice i držimo socijalnu distancu? Koje navike smo brzo, a koje teže usvojili? Kada smo se i zbog čega prvi put opustili kada je u pitanju samozaštitno ponašanje? Ovo su samo neka od pitanja za kojima su tragali istraživači Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su uradili obimno istraživanje pod nazivom „Psihološki profil pandemije u Srbiji”.

Znajući da zaustavljanje epidemije zavisi od smanjenja fizičkog kontakta među ljudima i polazeći od dobro poznate činjenice da je svaka promena ponašanja teška – čak i kada je dobra za nas, kao i da je za savladavanje novih pravila ponašanja potrebno oko mesec dana, autore ovog istraživanja je zanimalo koliko nam je bilo teško da preko noći promenimo ponašanje, preorijentišemo ga na „pandemijski režim razmišljanja” i pridržavamo se mera samozaštite.

Ako je suditi prema rezultatima ovog istraživanja, u kome je učestvovalo više od 6.000 ljudi, najveća promena u ponašanju naših sugrađana odnosila se na češće pranje ruku, izbegavanje većih okupljanja i provođenje vremena kod kuće. Čak dve trećine ispitanika odgovorilo je da u potpunosti poštuje savete lekara koji se tiču pojačane lične higijene i izbegavanje socijalnih kontakata. Sledeća značajna promena u ponašanju koja je izazvana pandemijom kovida 19 ticala se otkazivanja putovanja – 63 odsto ispitanika reklo je da je promenilo svoje planove zbog opasnosti od virusa korona i zatvaranja granica. Strepnja, neizvesnost i potreba da saznaju što više informacija o pandemiji korona uticala je i na češće praćenje vesti – 42 odsto ispitanika u ovoj studiji odgovorilo je da mnogo češće prati informativne sadržaje.

Analizirajući koje navike se teže menjaju, uprkos opasnosti od novog virusa, autori ovog istraživanja došli su do zaključka da trećina ispitanika nije promenila svoje potrošačke navike – kupuju na isti način kao što je to činila pre pandemije. Na individualnom ponašajnom planu najteže nam je pala zabrana „ne diraj lice” – svaki deseti ispitanik priznao je da i dalje sebe uhvati da dodiruje nos, usta i oči. Psiholozi nisu bili iznenađeni ovim nalazom jer je dodirivanje lica neosvešćena navika i, kao takva, posebno izazovna i teška za gašenje. Osim toga, svaka sedma osoba izjavila je da nije u stanju da poštuje savet lekara koji se tiče izbegavanja svakog kontakta.

Istražujući koliko nam je vremena bilo potrebno da se „disciplinujemo”, autori ovog istraživanja konstatuju da smo brzo uspeli da dostignemo visok nivo samozaštitnog ponašanja – već 15. marta počeli smo da nosimo maske i rukavice i bili pod punom „ratnom opremom” više od mesec dana. Značajan pad u poštovanju mera, odnosno opuštanju, zabeležen je 19. aprila, na pravoslavni Uskrs. Zbog čega? Pre svega zbog najdužeg policijskog časa, koji je trajao čitava 84 časa i počeo u petak 17. aprila.

Tog dana počinje smanjenje samozaštitnog ponašanja, koje je logično – ljudi su zatvoreni četiri dana u kući i deluje kao da nemaju od čega da se štite. Osim toga, osećaju se zaštićeno od virusa jer nisu na ulici. Ono što je obeležilo taj vikend jeste bilo i obraćanje predsednika Aleksandra Vučića, koji je 18. aprila najavio popuštanje mera odmah nakon završetka policijskog časa, to jest otvaranje zanatskih radnji i vraćanje građevinskih radnika na posao. Čak je najavljena i dozvola da stariji od 65 godina izađu iz kuće, što je do tog momenta bilo najstrože zabranjeno. Takve zvanične izjave dovele su do subjektivnog osećaja da se bliži kraj epidemije, što je građanima izmorenim socijalnim karantinom bio signal za opuštanje.

Iako je izvesno da smo iscrpljeni od dvomesečne brige i neizvesnosti, stiče se utisak da je samozaštitimo ponašanje prešlo u naviku, a koliko će trajati, ostaje da se vidi. Generalni utisak autora ovog istraživanja jeste da su se više štitili oni ljudi koji su bili više zabrinuti. Međutim, zanimljivo je da se oni koji su u prvim fazama epidemije potcenjivali ozbiljnost situacije, danas više štite. Osim toga, pokazalo se da je samozaštitno ponašanje značajno povezano sa našim osećanjem smisla, a ne sa poznavanjem mera predostrožnosti. To što dobro poznajemo mere samozaštite ne obećava da ćemo se njih pridržavati, jer se ne plaše svi zaraze u istoj meri. Dakle, nije važno da li znamo da se zaštitimo – to su naučili i vrapci na grani, koliko je značajno da nošenje maski i rukavica za nas ima zdravstveni značaj. Ako se plašimo infekcije i ako je smatramo ozbiljnom, samozaštitno ponašanje je za nas svrsishodnije nego za nekoga ko oseća manji strah od virusa korona.