Visoka moralna načela oca srpske onkologije

Zrenjanin – Farmaceut Stevan Vukov bavi se istraživanjem života i rada poznatih lekara iz srpske istorije. Ovaj Zrenjaninac je u gradu na Begeju osnovao i Muzej apotekarstva, koji svedoči o zavidnoj zdravstvenoj kulturi na ovim prostorima. Posebnu pažnju posvetio je dr Đorđu Joanoviću. Vukov je inače poreklom iz Novog Miloševa (opština Novi Bečej), a u tom mestu je sahranjen i dr Joanović.

– Dom mojih predaka i nekadašnju kuću Joanovićevih u Novom Miloševu dele četiri kuće i jedno raskršće. Moja baka, učiteljica Jovanka Nedeljkov, imala je 20 godina kada se desila tragična smrt dr Đorđa Joanovića. Živo se sećala dr Đoke, kako su ga zvali, njegovog brata Simona i Simonove supruge Ane. Ona mi je skrenula pažnju na život i delo čuvenog lekara, kojim sam se kasnije pomno bavio – priča Vukov.

Đorđe Joanović je rođen u Beču 1871, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju i maturirao l889. Iste godine upisuje Medicinski fakultet u Beču. Diplomirao je 1895. i zaposlio se na istom fakultetu kao asistent kod čuvenog patologa profesora Ričarda Paltaufa. Tu će steći i reputaciju jednog od najznačajnijih naučnika u oblasti patologije, odnosno onkologije. Većinu od 58 naučnih radova iz opšte patologije dr Đorđe Joanović je napisao u vreme dok je živeo i radio u Beču.

Po završetku Prvog svetskog rata, dr Milan Jovanović Batut i dr Vojislav Subotić pozivaju Joanovića da dođe u Srbiju, kako bi stručnim znanjem i organizacionim sposobnostima pomogao osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. On se ovom pozivu odmah odazvao, bez obzira na to što je u Beču imao mnogo bolje uslove. Po stvaranju fakulteta, radio je na formiranju onkološke službe Kraljevine SHS. Podizanje zgrade u kojoj je smeštena završeno je 1926. Bila je u to vreme jedna od najmodernijih Evropi, a sagrađena je po Joanovićevom idejnom projektu.

Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature 1929, režim se surovo obračunavao sa svim političkim oponentima, pa i onima iz redova studenata.

Dr Joanović nije bio politički angažovan, ali je bio na strani studenata, radnika, zalagao se za autonomiju univerziteta. Zbog toga je, prema pojedinim svedočenjima, 27. januara 1932. imao žučnu raspravu s predsednikom Ministarskog saveta generalom Petrom Živkovićem, koja se završila tako što ga Živković ošamario. Narednog dana ujutro, u skromnom stanu na drugom spratu Patološkog instituta, poslužiteljka je zatekla beživotno telo profesora Joanovića. Odmah je pozvala svog supruga, koji je radio kao domar u zgradi instituta. Ovaj je veštim pokretom skinuo profesora s kanapa o koji je bio obešen. Smrt dr Đorđa Joanovića izazvala je gnev među beogradskim intelektualcima jer su mnogi odmah posumnjali da je profesor zaista sam sebi oduzeo život.

Naravno, javili su se profesori koji ga nisu voleli, jer je bio ugledniji od njih. Istraživač Stevan Vukov skreće pažnju na članak „Slučaj profesora Joanovića”, objavljen 28. februara 1932, čiji su autori dr Svetozar Moačanin i dr Dušan Popović:

„On je došao u Srbiju da stvara i samim tim njegova načelna gledišta na fakultet u moralnim i naučnom pogledu dijametralno su se razišla sa gledištima njegovih protivnika. Joanović je došao na fakultet da podučava studente, a ne da se preko njega dočepa titula, visokih honorara, procenata iz beogradskih sanatorijuma i svih ostalih političkih i drugih koristi koje jedan umešan čovek može iz tih titula izvući”, napisale su njegove kolege.

Uprkos grandioznom delu, sećanje na Joanovića nepravedno je skrajnuto. Zrenjaninska bolnica tek od 1954. nosi njegovo ime. Ponešto govori i činjenica da je sahranjen u Novom Miloševu, gde mu je živela šira porodica.

– Jedno vreme bio sam bliži zaključku da je Joanović bio žrtva zločina, nego da je izvršio samoubistvo. One koji sebi oduzmu život Crkva lišava opela, a profesor je bio sahranjen u prisustvu sveštenika, po svim običajima Srpske pravoslavne crkve. Vremenom, saznajući više o Joanovićevom plemenitom karakteru i visokim moralnim načelima, postala mi je bliskija misao da je život ipak okončao samoubistvom, kao činom moralne superiornosti i nepristajanja na kompromise koji su bili u suprotnosti s njegovim načelima. Profesor Đorđe Joanović je bio čovek retkih vrlina, sav sazdan od želje da sebe nesebično pokloni ne samo nauci i medicinskoj praksi nego i dostojanstvu naroda iz koga je potekao i kome je bio odan kao veliki patriota – zaključuje Stevan Vukov.