Hronični zamor ne može da se izleči spavanjem

Bolovi u mišićima, produžena letargija, niska energija, nesanica i apatija, samo su neki od simptoma sindroma hroničnog zamora. Ovaj problem je često praćen psihosocijalnim tegobama poput depresije, anksioznosti, porodičnih konflikata. U ekstremnim slučajevima dovodi do takozvanog sindroma izgaranja. Prema američkim epidemiološkim podacima, sindrom hroničnog zamora postoji kod oko 836.000 do dva miliona Amerikanaca, ali ono što je najvažnije jeste da još 90 posto pacijenata sa istim tegobama nije oficijelno dobilo „šifru” te bolesti.

Kako ističe profesor dr Branislav Milovanović, predsednik Udruženja za neurokardiologiju Srbije, uzroci ovog stanja su nedovoljno poznati. Kod pacijenata mogu da se jave i simptomi poput bolova u mišićima i zglobovima, kognitivnih smetnji, hronične, ponekad veoma teške mentalne i fizičke iscrpljenosti, koje se pojavljuju kod do tada zdravih i aktivnih osoba. Naučnici smatraju da su faktori koji doprinose razvoju ovog sindroma infektivni agensi, oslabljeni imunološki sastav, stres, genetika i hormonalna neravnoteža.

̶  Iako se problem ponekad može razviti nakon virusne infekcije, nije pronađeno da ga jedna vrsta infekcije uzrokuje. Dijagnoza se postavlja na osnovu većeg broja karakteristika, od kojih je najčešća teška mentalna i fizička iscrpljenost koja se pogoršava naporom, a traje najmanje šest meseci. Svi dijagnostički kriterijumi zahtevaju da simptomi nisu uzrokovani nijednim drugim medicinskim stanjem. Pacijenti koji boluju od ovog sindroma mogu se žaliti i na druge simptome, kao što su mišićna slabost, kognitivna disfunkcija, imunološka preosetljivost, ortostatska netolerancija, probavne smetnje, depresija, slab imunološki odgovor, srčane i respiratorne smetnje. U većini slučajeva počinje iznenada. Ipak, ni tačna zastupljenost, niti prave uloge infekcije i stresa u razvoju sindroma još nisu poznate  ̶  kaže dr Milovanović, koji se bavi ovom problematikom dve decenije.

Dokazani su različiti potencijalni rizični faktori razvoja ovog problema, ali još nedostaje konačan dokaz koji bi bio upotrebljiv za lekare.

Najčešći dijagnostički kriterijum problema i definicija koja se koristi za istraživačke i kliničke svrhe zahteva da su dva kriterijuma zadovoljena. To su nova pojava neobjašnjivog telesnog umora nezavisnog od napora, koji se odmorom bitno ne popravlja, pa koji uzrokuje znatno smanjenje ranijeg nivoa aktivnosti, kao i da osoba ima četiri ili više od simptoma duže od šest meseci kao što su oštećeno pamćenje ili koncentracija, opšte loše osećanje, malaksalost nakon napora, pri čemu fizički ili mentalni napori uzrokuju ekstremnu, produženu iscrpljenost i loše osećanje, san koji ne donosi odmor niti osveženje, mišićni bol, bol u više zglobova, glavobolja nove vrste ili jačeg intenziteta, upale grla, česte ili ponavljajuće, bolno osetljivi limfni čvorovi (na vratu ili pod pazuhom).

̶  Funkcionalni kapacitet obolelih veoma se razlikuje od osobe do osobe. Dok neki bolesnici vode relativno normalne živote, ostali su vezani za krevet i nesposobni da brinu za sebe. Više od polovine obolelih nesposobno je za rad, a gotovo dve trećine zbog svoje bolesti ima smanjenu radnu sposobnost. Više od polovine obolelih je na bolovanju, a manje od petine radi puno radno vreme. Nažalost, ne postoji lek ili „brzo popravljanje” koji bi pomogao vratiti stanje ravnoteže unutar autonomnog nervnog sistema koji bi mogao olakšati neke od simptoma. Do potpunog ozdravljenja dolazi u samo pet do deset odsto slučajeva. Ne postoje lekovi za lečenje ovog problema  ̶  pojašnjava dr Milovanović.

Obolelima se preporučuju promene životnih navika i korekcija ishrane (uzimanje probiotika, životinjskih proteina, esencijalnih ulja omega 3 i 6 koja se nalaze u masnoj ribi, avokadu, maslinovom ulju, orašastim plodovima) jer se smatra da smanjuju preteranu aktivnost simpatičkog nervnog sistema i stimulišu nerv vagus. Takođe treba obezbediti dovoljan unos Be vitamina, kalcijuma, magnezijuma, cinka, vitamina Ce, ali i fizikalnu terapiju, antidepresive, analgetike i doziranu fizičku aktivnost.

̶  Mnoge studije otkrile su da postoji poremećaj autonomnog nervnog sistema, to jest neravnoteža kod pacijenata sa ovim sindromom. Većina autora je saglasna da su poremećaji autonomnog nervnog sistema prisutni kod čak 90 posto pacijenata i praktično predstavljaju glavni patofiziološki pokazatelj šta je u pozadini ovog teškog oboljenja i koliki je stepen poremećaja. Nažalost, centri za testiranje funkcije autonomnog nervnog sistema vrlo su retki i zahtevaju visoko sofisticiranu opremu i obučenost kadra  ̶  naglašava naš sagovornik i dodaje da lekari i građani kod nas nisu dovoljno upoznati sa činjenicom da je ovakav sindrom uopšte prisutan.

Iako se danas u celom svetu obeležava dan borbe protiv ovog sindroma, zbog pandemije kovida 19 svi stručni skupovi su otkazani, a pacijenti sa sindromom hroničnog zamora svrstani su u rizičnu grupu za dobijanje kovida 19, zbog čega im je preporučeno da i dalje primenjuju sve preventivne mere.